Naša književnost

ТУЧА У ЗАГОРЈУ 1917

(Уломак из поеме „аагорска тиква“)

_ Загорје гледам с родног хума како се пјени и таласа; како на мутном валу шума вијори грива златног класа.

На вјетру ми се шире прса и песница ми бива тврђа,

а свуд пода мном трс до трса у лишће тоне што већ рђа.

Одједном: хук, забруји бура. Сумпорна муња небо пара.

Пред старом клијети дјед ми Јура у облак пуца из мужара.

Грчи се — гледам — у сто мука ко родиља у струку бреза,

и јадна сва се изнад струка скупља и шири ко лепеза.

Већ бубња град и лишће пара, и грозд за гроздом мрви, руши. И куд год хара, пустош ствера у винограду н у дути.

Храбро се свака воћка држи, плотуни леда док је бију ни крхају јој тешке свржи са плодовима што још зрију.

А негдје звоно све то јаче

на узбуну ко лудо јечи,

док неко псује, други плаче, а трећи пред распећем клечи.

И за трен ока непогода

очајном оку пустош пружи:

нит класа нигдје, нити плода тек облак прн што небом кружи.