Naša književnost

Јсвановића је оштра и духовита сатира на Америку, на њену доларску културу, на њену пусту, празну душу. Та земља најразвијеније технике у свету, то поприште богаљастог духа и мртвих механизама — ту нам земљу показује ова сатира у њеним чудовишним противречностима. Писац није био у Америци, али на основу свега што се о њој могло читати и слушати, може се мирно тврдити да је он овде дао више Америке, више њене специфичности него што их лају такозване документарне књиге. Нагло развијени капитализам, механизација свега.живог и неживог, у једној средини без културних традигија — у томе пресеку нам показује Америку ова књига.

Роман је писан духовито и језгровито, са толико кондензоване енергије да би ова била довољна за неколико обичних романа.

Да је писац у животу, могло би му се указати на извесне недостатке формалног карактера. Али највећа пишчева грешка у овој књизи, преко које се не може прећи, то је њен пролог, увод који не само да не доприноси њеној вредности, него је бесмислено оптерећује. Сва она полемика са халапљивим и стрпљивим читаоцима, и сва она родословна оптирност, немају неопходне везе са самом ствари која се у овој књизи обрађује. И њен редактор био би најбоље учинио да је цео тај баласт просто напросто избацио.

ДВА ЛИКА

У брошурској серији „Огледа из књижевности“ београдска „Просвета“ је издала цео један низ критичких скица из области наше литературе. Видно место у тој серији заузимају радови пок. Ђорђа Јовановића и других, о којима ће овде касније бити речи. Засад ћемо се осврнути, укратко на брошуру „Два лика“ од Е. Финција.

Књижевно-критичарски квалитети Ели Финција примећивани су и у његовим повременим написима (на пример, у приказу романа Синише Пауновића „Пуста земља“ и др.), објављеним у нашим часописима и листовима. ;

" Књижевност

У овој књижици од непуна два штампана табака Финци је покушао, и у многоме успео, да нам осветли два лика — Бранимира Ћосића и Аугуста Цесареца: На петнаест штампаних страница дао нам је минијатуран пресек књижевног дела Ћосићевог и, истовремено, приказао развој стваралаштва тога писца, који је, у тешким условима своје болести, неодољиво тежио да се снађе и дефинитивно определи у друштвеном, политичком и моралном склопу свога књижевног стварања. У овој књижици се види како се пишчев уметнички нагон сукобљавао са свешћу о друштвеној стварности, и како је најзад истина у њему победила. -

Ради илустрације концизности Финцијеве мисли и стила треба навести неколико редака из овога огледа:

„Покошено поље“ претставља, и поред свих својих идејних недостатака и уметничких слабости, једну озбиљну нп импозантну књижевну творевину, једно од најпозитивнијих, најбоље усмерених остварења, у области романа, у нашој књижевности између два рата. Оно је, више још, један од најверодостојнијих докумената о наказној стварности наше недавне прошлости и драгоцен податак о једном писцу који се свим својим умним и моралним снагама трудио да у себи усклади морал човека и писца, а у свом делу идеал човечности и лепоте.“

Финци је у овој књижици, на ма-, ње страница, сажетије, чак и сувише сажето, набацио и главне црте књижевног лика Аугуста Цесареца.

Цесарчев „приповедачки поступак... није плод непосредног стваралачког односа према животу и људима: и днда кад су његова уочавања тачна и дубока, и кад носе својом снагом, у њему се осећа нешто изведено с напором и свесним хтењем, нешто конструнсано.“

Такав закључак о књижевном делу пок. Цесареца, према чијој борбености и морално-политичком чистунству Финци има топло и болно поштовање, — такав став сведочи 0 једном критичарском поштењу.

Е. Финци: Два лика, издање „Просвета “.