Naša književnost

296

да се имање не распарчава док је он жив.

У оквиру те породичне судбине развија се, донекле самостално, и судбина најстарије ћерке Ане, која нас дирљиво потсећа на служавке из Међумурја, које су долазиле овамо да траже посла. „Девојка са села одлази у град, за хлебом. Тамо се упознаје с неким радником ... добија дете, које шаље родитељима... Затим се бори за мужа... Муж, можда као и пре, живи са другим женама али према њој није суров. Постоји нада да ће једном све бити добро, да ће се живот уредити... Онда добијају земљу. Земља — лепо сеоско добро — то је њен сан.. Али опет треба пара, и муж мора у град... Неко време је све у реду. А затим је одједном свему крај. Тај муж живи са другим женама. Не тиче га се прва жена, не тиче га се троје деце. Тако се обично завршава прича кад таква девојка дође у град да тражи све оно

што јој село не може дати и добије

нешто друго него што је очекивала.“ То је садржина овог романа — сиромашни сеоски столар, синови и

ћерке, и његова борба за тим да се

не крњи добијено имање.

Из разговора са својим сином и зетом, који су, живећи годинама у граду, прокљувили тајну економике,“ Марко наслућује. да се појам сеоске задруге, која се ствара на његовом имању, и коју он жели да проширује, подудара с појмом колективне земљишне својине, која се тамо негде у свету, у Русији, озакоњује. Он истовремено наслућује да је тако нешто неостварљиво у капиталистичком систему производње.

То је теза овога романа.

Али у њој нигде није подвучена разлика између породичне сеоске задруге, која и одговара Марковом идеалу, и данашње радне задруге, тако да та Маркова домаћинска сањарења остају до краја магловита.

То је идеолошки недостатак ове тезе.

У овом се роману прича мирно, без украшавања и стилског тражења. Убедљиво је приказана чежња сељака за земљом. „У њиховим срцима су се скупиле лавнашње жеље, жеље многих предака.“ Нежан' је опис Анине туге у граду по коме тражи не-

Књижевност

надно одбеглог мужа. Уверљиво д=лује опис психолошког преображаја Маркова, кад он од мирног сеоског столара наједном постаје бунтовник и задављује у затвору тамнибара.

У овој књизи има непажљивих поступака у причању; дешава се да писац не води рачуна о томе шта је у претходном пасусу казао. У данима

расула на фронту, по неким селима,

се врши пљачка дућана, и Маркор син Матија се меша у ту „револуцију“. Отац посакрива опљачкане ствари. „Била је права срећа што је то учинио. Дан доцније дошли су у село војници да направе ред.“ А мало затим: „Матију нису нашли код куће, али су нашли у кући читаву гомилу робе, коју Марко дан раније није могао да сакрије.“ Овде је, дакле, у питању или пишчева заборавност или стилска аљкавост. „Али пре него што су Марко (млађи) и жена отишли, он је опет навратио до оца.“ А тај „он“ није нико други него сам Марко млађи.

Има у овом роману и баналности. „Зато су се господа само насмешила, а један се чак гласно зацерекао, па су му скоро јурнуле слине из носа, иако је био, да опрости ваше лице. господин.“

Има пријатних описа природе, а има и оваквих: „Кад врбе потерају прву мацу... и кад напослетку јове потерају прво зеленило, тада је пролеће.“ Има у књизи, ипак, пуно места којима се искупљују те и сличне мане. Српским читаоцима она добро долази и због тога што ће они у њој наћи један менталитет различит од менталитета српског сељака.

Превод са словеначког је, углањном, добар; омашке у њему нису крупне: неразликовање „искушења“ од „искуства“, неправилна употреба глагола сумњати, у преводу се шешир не скида него „одлаже“, и томе слично.

Р- Р.

КЊИГА ВАСЕ СТАЈИЋА О СРПСКОЈ ГИМНАЗИЈИ У НОВОМ САДУ

Постоје две гимназије у нашем народу, обе у Војводини, које по својој улози у нашој културној историј!

А ваљан

ои

~~~ оооооопраљивљииљииј