Naša književnost

Жан-Жак Русо _ 2 131

гласоноше, Волтера, Монтескјеа, Русоа, Дидроа. Оно је господарило јавним мнењем. Званична идеологија коју је заступала католичка. црква била је у дефансиви. Жива водећа мисао припадала је новој «ласи. Она није више тражила одобрење ни од кога да говори и пише. Ако није могла легално, она се служила свим могућим средствима. Грађанство је отворено противстављало владајућој идеологији своју, дворском стилу свој, аристократском укусу свој, званичном тону друштвеног живота свој. Старом режиму било је одзвонило. То је било јасно свима. У једном луцидном тренутку то је постало јасно и самом Лују ХУ: „То ће трајати (мислио је на краљевство) таман колико и ја. После мене потоп!“

На тај „потоп“ није се уосталом дуго било чекало; само, разуме се, није дошао сам по себи као што кише долазе. То је уствари било потапање, стропоштавање старог изанђалог брода феудализма и апсолутистичке тираније под налетима надошле бујице огорченог и тиранисаног народа и нове класе. Томе чину огромно су допринели и филозофи и мислиоци ХУШ века, а с њима и Русо, припремајући духове за блиске револуционарне године, које су почеле с падом Бастиље 1789 г., дајући им идеолошко оружје и судбоносне крилатице. Јер не треба никад заборавити, кад је реч о француској филозофији просвећености, да је она настала у распри, у борби са „старим режимом“, с једним поретком ствари, чија је гнусоба парала очи, срце и разум једноставно поштена човека. Отуда њен борбени, полемички и гневни карактер. Хегел, који је био ближе том времену, и. према томе, осећао иза њихових апстракција, алузија и теорија, које нама могу да изгледају данас и погрешне и претеране и неразумљиве, живу конкретност оног противу чега су они устајали, видео је тачно: „Француски атеизам, материјализам и натурализам били су удружени с дубоким гневом ... противу ужасних друштвених услова, беде и нискости која је тада владала у Француској.“

Нема сумње, међу оном блиставом плејадом филозофа и писаца, на које мисли Хегел, Русо је свакако онај који је нашао најдубље акценте да изрази тај гнев. С те стране, шта су његове прве две Расправе, којима је одмах избио у први план филозофске борбе, шта су, уосталом, сва његова дела, која третирају на први поглед тако разнолике теме, а уствари увек исту, ако не најречитија оптужба противу оних, како Хегел каже, „ужасних друштвених услова беде и нискости која је тада владала у Француској“» У читавом ХУШ веку, који врви великим гневним књигама, да ли се може наћи гневнијих од Русоових> И најоштрије и најотровније стреле Волтерове због специфичности његове ироније губе од тежине. Русо, који је, међутим, писао и срцем (није ли он први модерни лиричарр), извукао је своје књижевно дело, више но и један писац просвећености, и према томе и своју истину и своје заблуде, из читавог свог живота и своје епохе, чији је крвоток својим лутањима и пробијањем < дна до врха боље и дуље осетио и наслутио. Јер шта је читаво његово