Naša književnost

Жан-Жак Русо 133

госпођи де Варанс. Више од свега на свету привлаче га, заносе, широки, бескрајни друмови, дупи маршеви, слободни видици, неочекивани сусрети и ноћи под ведрим небом и испуњују му душу неизбрисивим утисцима, којима ће касније испуњавати своје књиге. Редовна служба не иде му од руке.

Прекид са госпођом де Варанс, том чудном, на своју руку женом, која је само један од примерака оних „ослобођених жена“ како је то схватао ХУШ век, припрема се; али пре тога, провешће он на имању „Шармет“ три дивна лета, читајући све од реда и пишући своје прве есеје. Пре последњег лета, које је ту провео, он ће бити неколико месеци домаћи учитељ у кући брата Маблиа, познатог утописте. :

Најзад, 1741, одлази у Париз. Русоу је тридесет година. Са собом је донео у велики град једну комедију (Нарцис) и нов систем бележења нота, који треба да му донесе славу и новац. Од тога није било ништа. Пружа му се могућност да буде секретар француског амбасадора у Венецији, али кратко време потом свађа доводи до прекида између њих. Он је опет на улици. Међутим, Русо је већ припремљен да се снађе у књижевној и уметничкој средини париској. У прво време, преписује ноте да би живео; али се ускоро његов положај поправља. Привлачна изгледа, прилично образован, он је стекао пријатеље међу филозофима и женама из друштва, његов се филозофски видик шири. Он постаје чак познат као музичар и као писац. Он свира своје композиције по салонима, и Дидро му даје да пише чланке о музици за Енциклопедију. Постаје секретар госпође Дипен. Нуде му повољније положаје. Прилика је ту да започне редован, угодан живот једног од многобројних литерата и уметника тадашњег Париза, али он као да није створен за то.

Русо се ближи четрдесетој. И неочекивано један велики писац и мислилац ХУШ века открива се Француској и свету. Дижонска академија расписала је 1794 године, како је то онда био обичај, конкурс на тему: да ли је прогрес науке и уметности допринео погоршању или побољшању наравирг Русо је на то питање дао негативан одговор. То делце добило је награду. То је био парадокс, али који је питање прогреса поставио и дубље и коренитије и изазвао читаву узбуну и дискусију, у којој су учествовали највећи духови оног времена. Никада можда један краћи спис није донео веће славе једном писцу. Русо је једне вечери легао као обичан чланкописац и осредњи музичар, а пробудио се сутрадан славан, раван само Волтеру, који је сматрао да му век недвосмислено припада.

И тада, за деценију и нешто више, Русо даје једно за другим своја главна дела. Године 1754 објављује своју чувену Расправу о пореклу неједнакости, која је оставила још дубљи утисак. Затим, повукавши се из света, близу Монморансија, он пише Јулију или нову Елоизу (објављена

ЕПИ а 5 + - а

ан

4:

а ~ =

У" ба.

“5

ИЕ