Naša književnost

Жан-Жак Русо 143

да се треба борити противу свих привилегија, а нарочито противу привилегије богатства, која је највећа и најстрашнија. Он је наслутио, и више од тога, да буржоаска једнакост пред законом, за коју су се залагали сви напредни људи оног времена, и сам Русо, разуме се, има своју слабу страну, неуморног црва који је нагриза; неограничено гомилање богатства, и да према томе не укида привилегије. „Под рђавим владама, пише Русо, та једнакост је само привидна и илузорна; она служи само да сиромашнога одржава у беди, а богатога у његовој отимачини. Уствари, закони су корисни за оне који их поседују, а штетни за оне који немају, одакле проистиче да друштвено стање има предности за људе само у колико сви имају по нешто, и нико ничег сувишног.“ Без обзира на закључак који је можда само р:5-аЏег или на брзу руку одговор на питање које је епоха акутно постављала али није давала услове за адекватан одговор, Русо је јасно, изгледа, сагледао да политичка једнакост, без друштвене и економске, само је формална и привидна.

Тиме је Русо видео даље од француске буржоаске револуције 1789, и отворио се веку који је тек наилазио. Јер је он, уствари, страсно постављао модерно друштвено питање, на готово сто година пре фебруарске револуције 1848, која га је, с пролетаријатом и Комунистичким манифестом, поставила у светским размерама. Велика је ипак заслуга једног човека и онда кад само постави, реално и сажето, једно горуће питање, па и кад не зна да нађе одговор. Јер има питања, која су често, и самим постављањем, у неку руку, и одговор. Е

У тој светлости треба гледати и целокупно дело Жан-Жак Русоа. Тај „природни човек“, о коме он говори толико, и, чини се, да га тражи тамо негде у исконским временима, уствари је нови човек кога је родило разбијање феудалног поретка, открила Ренесанса, видели Рабле, Монтењ, Сервантес и Шекспир, хуманисти и нова наука, јер најзад, о чему говоре Емил, Јулија или нова Елоиза, или Исповести, ако не о човеку који је тек настајао и препорађао се у његово доба, и који тек има да се оствари. Русо је у корену нове, модерне мисаоности и, нарочито, осећајности, јер је он огромно допринео да нађе свој израз нови, овоземаљски човек, ослобођен окова средњег века и терора неба, човек који ће моћи да нађе свој пуни израз тек онда када међу људима завлада истинска једнакост. Русоове заблуде и илузије дуг су времену и одраз оних граница и степеновања прогреса, које један човек, и кад је најобдаренији, не може никад да пређе.

Душан МАТИЋ

је а

5 зе њу У

Басе