Naša književnost
Записи давног деч.а 191
Из детињства, о другови моји, змај шарени давно ном је пао.
Не знам само да ли трешњак стоји из кога је сваки од нас брао.
Не знам само да л стоји основна у даљини прљава и жута,
у којој је звоно ко са овна стадо депе навраћало с пута.
И да ли се тамо на крај Пећи гимназија још ко некад бели, у коју ме силно тандрчећи на кумовим колима одвели.
И шта ли је с оном собом ниском, где се густа паучина сплела
док смо касно над тешком преписком жудно хтели чађави кут села.
И да ли је жива газдарица
код које смо провели разреде увек гладни као зимска птипа
с образима што све више бледе.
Одавно су прошле те јесени
над прастаром страном „Ботанике“, ал за увек осташе у мени
из детињства ко најпрње слике.
Знам ширине ливада до лута.
Ту сам некад грлио априле.
Да л ћу наћи под врбама друга
ил' су врбе само некад биле» =
УШ ~
(под орахом завичајним)
Све мислим још трају моје стопе под лишћем ораха завичајног
и детињи разговори
пуни смеха ведрог, сјајног,
пуни топлог руковања,
пуни граје.
Ај, све мислим под орахом
да то траје.