Naša književnost

Хомер у огледалу поредаба 347

лази у искушењу да заборави Пенелопу и свој завичај, за којима непрестано жуди; али та искушења нису читаоцу никад досадна: оно што би у њему могло изазвати такав заборав час је диван пејсаж (У 59—74), час једење лотоса, који чини да човек не мисли више на свој повратак (1Х 94—97), час привлачни женски ликови, али колико је разлика између њих: страшна врачарица Кирка, хладна телесница, која гостима у јело меће погубне траве да сасвим забораве очинску земљу, па бесмртна и свагда млада нимфа Калипса, топла и слатка чулница, која љубавнику обећава бесмртност ако остане под ње, али њему је милија његова смртна жена и, напослетку, умна, мила и поносита девојка Наусикаја, витка и лепа као зелена селвија.

Четврто. Одисеја се одликује интелектуалистичким дражима у преплетању и решавању интриге, чему у Илијади нема ни трага; таква разлика, сматра се, личи на разлику између Есхила и Еурипида.

Пето. У Одисеји се јављају облици, конструкција и речи које су у доцнијем језику сасвим обичне, а у Илијади се још нигде не налазе.

Међутим, све те разлике нису такве да се обе епопеје не би могле сматрати творевином једне и исте песничке личности. Јер, ако са, на пример, у Есхилову драматску стваралаштву примећује скоковит развитак од Прибеглица, које више личе на кантату него ли на праву драму, па до Орести је, која претставља не само врхунац песникова драмског стваралаштва него и најсавршенију трилогију у којој драма и музика чине потпуно уметничко јединство, зашто се такав развитак не би могао претпоставити и код песника Илијаде и Одисеје»2

Тајна постанка тих епопеја можда никад неће бити расветљена, и хомерско питање можда ће увек остати проблем. За Хомерово доба с правом се може рећи да је оно најтамније доба целокупне хеленске историје, а он сам не даје о себи као човеку и песнику никаквих података. Своју личност он је подредио својим уметничким сврхама у толикој мери да му, као и Шекспиру, различни испитивачи одричу чак и личност. Иза својих епопеја он сасвим ишчезава као и „вештака вечног творилачка свест“ што се крије иза његових видљивих и невидљивих творевина. Међутим, ако се Хомеров људски и песнички лик и тако слабо истиче у његову епском приповедању, ипак се, при оштријем посматрању и проникљивијем удубљивању у одлике његове уметности, нарочито у његову способност да одабира изванредан материјал за слике, које он сасвим природно саставља и уређује, појављују извесне црте песникове људске и уметничке личности, тако да се чини разложно говорити о Хомерову људском и песничком лику. И такав Хомер може се дохватити и разумети само из самога Хомера, из оних појединости у којима је себе највише унео. У том правцу за онога ко трага за његовом личношћу, ко настојава да открије утиске под којима је његов живот највише стајао и начин на који је он реаговао на те утиске, за то

ЊЕ „У а