Naša književnost

358 Књижевност

пиланске бараке да се угрију и осуше обућу; стражу и осигурање нијесу постављали, јер Талијана није било у близини а за другог опаснијег и подмуклијег непријатеља још нијесу знали. Плаћени талијански милиционари с црвеним тракама „Дрногорског националног покрета“ (Ц. Н. П.) на рукавима, преко ноћ уписани у четнике Драже Михајловића и увршћени у редове „југословенске војске у Отаџбини“

мучки су опколили уморну партизанску јединицу и напали је са свих.

страна истовремено. Изненађени, партизани су боси и упола обучени испадали на сњежни простор под куршуме. Неки су се пробили до ријеке и кроз рупе на леду пропали у њену матицу, други су погинули покушавајући да уз потпорни зид изађу у шуму — њихове лешеве је послије покрио лед и снијег па су теку прољеће ископаванл свјежи као да су ти људи до јуче живјели у својим леденим гробовима. Само је рањени Крушчић успио да ухвати заклон и из њега убије три зликовца прије него су други њега довршили. Осамдесет људи, већином рањеника, заробили су четници у тој удољици крај Дрцке; десетак су одмах убили, остале су држали у затвору — мо рили их глађу и убијали отровом или ножем у Колашину, тако да, кад је затвореничка колона с њемачким спроводницима стигла на то мјесто средином маја 1943 године, у њој, а ни иначе, није више било жива ниједног од тих људи.

Четнички официри, који су од Колашина ишли на челу своје руље од преко двије хиљаде збуњених и разоружаних пљачкаша “ насилно мобилисаних сељака, надали су се у почетку да неће морати да, још пјешке и под стражом, превале толики пут. Мислили су да пе Ђуришић или Пирцио Бироли или било који од њихових вођа или савезника с јаким њемачким везама, моћи без многе муке да обавијести Њемце о правом стању ствари, да им предочи чисту истину, укаже и докаже колику су крупну грешку починили југрошњим разоружањем и осталим поступцима. Успут им се чинило да сви теле фонски стубови, крај којих су пролазили, зује само о томе (а они су заиста помамно зујали), да се телефонске жице напињу од хитности вијести и строгих наређења о исправљању те неправдо учињенг= њима лично и њиховој заслужној војсци. Очекивали су да ће их још прије Матешева стићи или срести курири с једним од тих хитних наређења да се врате, поново наоружају и наставе борбу против бољшевичке опасности а у саставу осовинских снага. На Матешеву их запрепасти талијанска незахвалност: сматрали су да ће бар официри, њихови добри познаници скочити и учинити све да их спасу и ослободе — а они су их, мјесто тога, гледали као дивљаке и злочинце и тражили покољ...

— Латинске варалице! — огорчено је мрмљао Лазаревић. Жабодери и мачкоједи, они би и људе јели да нијесу страшљиви! Прелазећи мост код Пиларевине, четнички официри закочише. Били су мртви уморни, знојни до на дно пета и изнурени од неочекиваних разочарења, брига и страха. Сад су се надвикивали с њемач-

.