Naša književnost

374 Књижевносг

— Мало — одмахну Чемеркић — чалабрцнуло ме из пиштољчета; огреботина. Како си оставио Лукића самог»

— Није сам, ено Драгушић код њега а мало прије је стигао п онај Гугић, весељак; угануо ногу па једва и он иде.

_ Уз звекет ланца испружи се гуслар по оној већ овлаженој гомили сијена и поче опширно и сликовито да приказује како суони Драгушић ваздан покушавали да се ослободе окова, изотуцали ноге један другом а ништа не учинили; како су у том раду често помињали Тадију, жалили га и ожалили и како су сад њега, гуслара, послали да ту у селу нађе, позајми или украде сјекиру, а он нита зна гдје је село ни како ће то са сјекиром извести. Још у току говора бјеше у мраку наишао на онај њемачки шљем и расијано га опипао, затим стаде да млатара њиме:

— Гледај, пасје милети! Допрли су да и овдје забораве своју гвоздену капу. Ево виђи: шљем!

— Знам, ја сам га донио — осмјехну се Тадија.

— Како Значи и с њима си мјењао капу2 Али, како ти даде...

— Убиједио сам га вјешто, биједа га изјела! Добар лов сам имао. Даде ми капу, а послије и пушку, ево гледај. И ову блузу, њу ћеш сјутра видјети. Нуди ми и ципеле, али некакве мале и нзгодне за моју ногу. Оставио сам их да га у њима укопају: бјеше неки одњегован, ненавикао на босотињу.

Једно вријеме гуслар није знао да ли да вјерује или не и, пипајући пушку као Тома ране, не нађе друге ријечи да изрази радост, а помало и завист, сем што учини једно дуго „Т...Т...Т... А-а.“

Нагодише се да се гуслар врати даље и доведе ону тројицу, а Тадија ће дотле лакше наћи „село“ и сјекиру за раскивање у њему. Растадоше се и ускоро је гуслар чуо у планинској тами високо нал собом мукли лавеж паса. Није му било тешко погодити да није лавеж на вука. Е

Опасан овчарски рундов трипут је кидисао на пушчану цијев док је Чемеркић обилазио око затворене куће. Не нађе сјекиру на крљи а ни на рогљу под кућном стрејом где се обично оставља, и поче да дозива:

— Ну појавите се домаћини, ако нећете да вам убијем овога кучка! Добар је пас, ма му не могу дозволити да ме черупа.

Ускоро се на вратима куће појави старица с лучевом зубљом у руци и одмах показа да је оштра и зубата:

— Који се ђаволи тумбесају ноћас око моје куће, фалим те боже господињи! Шта је де, која те нечастива сила довукла овамог

— Стрина... — покушавао је да почне Чемеркић.

— Стригли те ђаволи, откуд сам ти ја стрина кад те никад ни очима нијесам виђела! Не могу ја бити стрина сваком натемњаку и аветињаку што га беспутица нанесе у ову проклештину!

— Добро де, не тупи зубе без потребе! — рече Тадија оштрије. — Него дај ми избаци сјекиру из куће! А ако ти је не вратим, да знаш: за добро је отишла.