Naša književnost

Књижевни преглед 379

несразмерно шире и потпуније него у овој краткој причици, манифестује и јавља у стварности. Ту је и особеност краја и карактеристичност средине коју уметник приказује. Итд. И кад тај први утисак — дужим задржавањем на причи —- станете проверавати, онда вам се учини да ипак нема свега тога у овој причици или да га нема у оноликој мери колико се вама учинило. Али баш то потврђује један други квалитет овог уметничког остварења, квалитет који није тако чест ни код великих књижевника. То је она снага којом уметначко дело буди и изазива имагинативност читаоца, покреће његове мисли, умножава његове асоцијације и усмерава његова размишљања.

Ипак, ако свега оног што смо горе рекли за једну причу Прежихова Воранца нема у потпуности у њој, несумњиво је да свега тога, и још више, има, како у целом стварању овог писца, тако и у књизи „Ђурђевак“.

Основно расположење из кога су поникле све ове приче то је дубока, жива, здрава и ни сентименталношћу ни ускогрудошћу, непомућена, љубав према родноме крају и према човеку, према својој земљи и своме народу, према завичајном пејзажу и према радноме човеку, према раднику и сељаку. ЈЉубав према језику свога народа, језику који је Прежихов Воранц обогатио не само новим речима, него уопште једном свежином и сликовитошћу какву после Жупанчића нико није имао у словеначкој књижевности. 5

Кроз ту велику љубав све се претвара у лепоту. Али и лепота, као и остале категорије људских вредности, има значаја само онда, кад служи човеку. Управо у тој служби човеку, у његовој борби за напредак, ствари и добију своју вредност и своју лепоту. „Поље је лепо ако је плодно, ако је оцедито и ако даје довољно хлеба“, стоји на једном месту у овој књизи.

Свет који је приказан у овим причама није, међутим, имао довољно хлеба, ни довољно радости. Дечица пробуђена рано и с очима пуним трња од неиспаваности морају да гоне стоку на пашу или да, помажући родитељима при сечи дрва (Награда), вуку по цео дан, онако мали и босоноги, тешке сасечене гране, посрћући, крварећи и такмичећи се. Како се овде у једном сасвим новом и савременом виду јавио случај оне мале млекарице која хита на пазар да прода млеко и рачуна успут до чега ће све доћи у току времена за те мале паре што добије за млеко. Радећи, отац срачунава, у току посла, колико је већ зарадио и шта ће све моћи да уради с новцем кад цео посао заврши. Деца се надмећу шта ће које купити за награду коју им је газда обећао. Али све се свршава, ако не као код мале млекарице, а оно онако како се морало десити у једном

свету лан човека човеком. „Захвалите богу што А можете да живите“ — каже им газда.

Тај мали, мученички човек, закупац грофовске земље, надничар и дрвосеча, поред љубави за свој крај носи и свест о свом народу и о дужностима грема њему. Он осећа да је угрожен не само од експлоататорског страног капитала, него исто тако и од германске културе и од немачког језика. И то национално осећање је, у датом моменту, код Прежихова Воранца јаче чак и од родитељске љубави, коју је иначе (нарочито лик мајке) тако лепо и с толихо топлине приказао. Отац више воли да му син прекине школовање него да се

у адреси на писмо сину стави Клагенфурт место словеначког Целовац (Прво писмо).

Ни а:

сесља |