Naša književnost

Књижевност

УЗ ПЈЕСМУ ЛОВЋЕНУ

Инспирисао ме подухват исушивања Скадарског Блата — велик као што је у ово вријеме код нас све велико: та битка која је отпочела звони у мени као струне на вјетру, као борови који се, неку ноћ, повијају под развигором и шуме густо и метално. Јер знам смисао наших бојева. Јер осјећам шта се крије у првој искри под првим трнокопом који зачиња темеље. Јер знам дојучерашњу црногорску биједу. Јер сам и сам био дио те биједе (иако ме информбировски радио таласи називају 60гато-буржоаским _ ђетићем!), дијете њено, њен дуги горки уздах. Тронуо ме тај Почетак — оранице ће изронити из понора, већ сунце руди по првим крововима Титограда! И тако, социјализам није само ствар наших снова, маштања, наших увјерења. Сишао је сигурно међу нас, ево као знани драги пријатељ корача нашим улицама и трговима, нашим селима и испашама: све живи у њему и њиме, све се препорађа, њиме оживљава,

креће, све се радује градећи и радујући гради. Креће се и Ловћен, ја тако видим, и он се весели свему овоме што под собом гледа — и близу и у измаглици даљине; његова Црна Гора по први пут живи животом вриједним људи — без глади, без пустоши, без понижења!...

Оранице ће изронити из понора, зашумјеће млада зелена“ пшеница. Сјетио сам се Србије, Давичових предратних стихова — горких и јетких: „кад Мачва није сита!“... Мачва богата, житородна а гладна — Мачва предратна! Србија међу воћњацима, Србија у опанцима, међу жандармима, под пендрецима. А данас — све је тако друкчије, све је тако новије, данас је и слобода свагдања. Данас је тако да ће и вјечно гладна Црна Гора бити заиста сита, и њене ће трпезе бити богате, домаћинске, да не говоримо о Давичовој плодној Мачви... Да, биће сита!

И стихови су потекли...

Душан КОСТИЋ

КЊИЖЕВНИ ОГЛЕДИ ЂОРЂА ЈОВАНОВИЋА

(Епска истина проте Матеје Ненадовића. — Хуманизам и родољубље Доситејево. — Нушић кроз педесет година србијанског друштва. — Радоје Домановић у своме добу и данашњици. — Прави смисао Ранковићевог песимизма. — Одломци о Л. Лазаревићу.) У издању београдске „Просвете“ изашло је шест књижица са наведеним есејима, који су неоспорно значајна појава у нашој литератури.

Књижевни огледи пок. Ђорђа Јовановића, за кога у бившем режиму није било објективних услова да се развије и изрази као један од одговорних критичара, показују да му субјективни услови нису, и не би, недостајали, или би то било у мањој мери него код многих других: имао је културе, поштења и храбрости.

Одмах после коначног раскида са надреализмом, после отрежњења од једне блазиране пустахијске опојености, Ђорђе Јовановић приступа 03биљном проучавању наше историје

и литературе, и прихваћа се књижевне критике, којој је и иначе био склон. Он у критици примењује марксистичко-дијалектички метод, те писца и његово дело посматра у друштвеној и личној условљености. Ол магловитог незадовољства и бунта који није знао шта хоће, Јовановић прелази на сурову борбу са мрачним и конкретним друштвеним силама. Борба за праведну ствар одушевљава га. Свој оглед о Проти Матеји Ненадовићу почиње са оваквим заносом:

„Постоје тако неке старе речи, наивне и једноставне; роморе те древне речи, али су још увек младе н крепке. Живе су оне и разигране: потресу нас ужасима и благостима; забриди нас од њих као да су ударци, прожима нас нежностима као да су миловања. Из њих извиру слике, читави ројеви слика као пчеле из кошница; заковитлају нас оне немирима и ми смо раздрагани или погружени. Оне су дозиви и шкргути, и плачеви и кикоти, и ведрине и пусто-

| | | |