Naša književnost

998

ничкој класи Србије и њеној партији, него о ставу његовом према сатири као критици нове друштвене и политичке стварности. А његов став према сатири, према њеном претставнику Домановићу познат је као позитиван иако сатира овога „није књижевни одраз напора грађанске класе, већ се у њој испољавају и тежње најширих народних слојева“.

У огледу о Светолику Ранковићу, Јовановић је морао употребити у пуној мери своју сналажљивост, узети у обзир замршене, изукрштане околности и привидне противречности које су уско везане с питањем Ранковићевог стваралаштва и његове вредности. Захваљујући своме широком Видику и солидном познавању ствари, он је дошао до језгровитог закључка да се Ранковићу „не може замерити што није видео оно што и није могао да види спутан својим назорима, моралом, темпераментом...“. „У том смислу Ранковић се не може критиковати, а још мање порицати, али се може и мора критиковати његово недовољно, а често и сасвим немоћно уметничко уобличавање оних типичности које је заиста увидео.“ Јовановић у целости усваја Скерлићево мишљење да је Ранковић „аутор једне потпуно србијанске трилогије романа где је цртан морални живот Србије у деведесетим годинама прошлог века.“

Ту трилогију („Горски Цар“, „Сеоска учитељица“ и „Порушени идеали“) Јовановић је сажето али видљи-

во рашчланио и протумачио, дао је.

преглед њихове садржине, тако да овај есеј о Ранковићу може послужити као приручник онима што читају Ранковићеве романе с претензијом да разумеју њихов књижевно-историски и уметнички значај.

Ђорђе Јовановић је имао видну способност да прецизно резимира своје мишљење о писцу, о својствима његове личности и његовог дела, о приликама које то дело условљавају, што је многим нашим критичарима мање-више недостајало. Ево шта он у једној јединој реченици каже о Лази Лазаревићу: „Морална тенденција била је заиста у Лазаревића надмоћнија од његове реалистичке инвентивности, и зато није ни могао да се развије у приповедача који задире у срж епохе и средине, који раскрива

Књижевност

основне противречности и сукобе који оличавају дату друштвену стварност, већ је остао вечити минијатуриста који се сав усредсређује на једну личност, један штимунг, или се сав преда цизелирању једног описа.“

Књижевно-историским анализама Јовановић не додаје у довољној мери естетичку анализу. У есеју о Лазаревићу он је само додирнуо питање поетске лепоте његових приповедака, и зато остаје необјашњена чињеница да Лазаревића врло радо читају и они који уопште не познају српску патријархалну породицу, коју је он идилизирао. У овим огледима се и иначе осети понекад можда ненамерна тенденција да се ради друштвено-политичке целисходности унеколико занемари уметничка страна књижевног дела. То је свакако последица наглог преокрета и развоја из једне крајности у другу: од надреализма до марксистичког схватања књижевности. Али је Ђорђе Јовановић у својим наведеним огледима ипак далеко од укалупљености и шематизма. Имају ли се у виду још неке његове критичарске особине, споменуте у овој белешци, постаје јасно да је наша књижевна критика његовом смрћу изгубила човека који је био већ дорастао за Једну од најодговорнијих улога у њој.

Ре“

ИЗАБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ ИСАКА САМОКОВЛИЈЕ

Једна од најзначајнијих књига из наше белетристике које је у прошлој години издала београдска „Просвета“, несумњиво су приповетке Исака Самоковлије, чији се таленат поодавно јавио и утврдио. Био је одмах на се привукао пажњу својим скромним, али веома занимљивим причањем о нама мало познатој средини — о сарајевским Јеврејима, и то углавном о оним скромним: ситним занатлијама и бакалинима, послужитељима, оним што се мувају по храмовима и понекад просјаче. У галерији Самоковлијиних лица има и понеки богаташ, али су они дати само кроз њихове кратке поступке према сиротињи, која се тиме још јаче оцртава.