Naša književnost

Ђелешке _

невши у тон тих двеју речи сву јеткост политичког непријатељства), али тиме се још дубље наглашава сва туробност, бесадржајност и бесмисленост живота Затрапезних. Ту је на једној страни окрутност, грамзивост, лукавост, скомрачење и беда оца — паразита, којем читаве тодине пролазе у читању једних те истих старих новина, и осећање неједнакости и несигурности код наказно васпитаване деце, од жојих су нека омражена, а нека — миљеНИЦИ. У класичној руској књижевности нема ни једног другог писца који је сликао распад племићких породица с толиком психолошком дубином и снагом као .Салтиков, нити писца који је тако широко захватио све те интриге, мржње, подвале, себичне рачуне, борбе за породичну превласт. Читајући „Пошехонску старину“, просто се не можете отети утиску.да се „сатирични старац“ светио средини у којој је одрастао и којој је узвратио пуном мером реалистичког разобличења за све неправде и сва зла сагледана још у детињству.

Средишна _ личност – породичне хронике Затрапезних је Ана Павловва, незајажљива експлоататорка сељака, окрутни диктатор у својој породици. У односу на руске друштвене прилике тога доба, Ана Павловна Затрапезна претставља балзаковски дато отеловљење жудње за новцем, за стицање преко туђих патњи, па и преко лешева. За њу је лично богаћење нека врста отимања све дубљој деградацији племства. За љубав стицања она одржава у кући стање које из дана у дан

све јаче руши породицу. Скоро сви

у тој спахиској кући осећају се мали и незнатни према оном главном —- према богаћењу Ане Павловне, ради кога она ускраћује бољу храну чак и својој деци, анекмоли послузи, ради кога она и не обраћа пажњу на мрачну атмосферу недружељубивости, узајамног неповерења међу члановима породице на атмосферу створену, у првом реду, њеном грамзивошћу.

~ Тај живот с вечитим свађама, разговорима о подели наследства, телесним казнама као главним пе; дагошким средством за васпитање

жива

деце, самоубиствима и пропадањем потлачених кметова — тај живот је садржао у себи толика зла, толике патње и лажи да се Салтиков осетио побуђен да у другу главу „Пошехонске старине“ унесе неку врсту посебне напомене:

»—= Али ви не описујете стварност, већ некакав измишљен пакао! — могу ли казати. Да, оно што описујем личи на пакао — не поричем, али у исто време тврдим да тај пакао нисам измислио. То су „пошехонска стара времена“ — и ништа више, и, репродукујући их, ја могу, ставити руку на срце, да се потпишем: верно оригиналу.“

У истој су мери „верни оригиналу“ и сви типови изван породичног круга Затрапезних које је Салтиков насликао у „Пошехонској старини“ — сељаци и спахије. Сликајући невоље кметова, Салтиков се нарочито задржао на најбеднијима међу њима — на слугама, том делу руског сељаштва који је осећао тиранију спахија још непосредније и теже него остали кметови и који је после „реформе“ 1861 године остао без земље и убрзо се пролетариздвао. У више глава „Пошехонске старине“ насликане су чемерне судбине слугу, неизбежне под оним друштвеним и економским околностима које је Салтиков изнео у своме делу.

Међу спахијама приказаним У „Пошехонској старини“ издваја се као једина позитивна личност честити и непрактични Валентин Бурмакин, изразити претставник напредне руске универзитетске омладине четрдесетих година прошлог столећа, духовно формиран под утицајем предавања Грановског, који се залагао за буржоаску европеизацију Русије, и чланака славног Бјелинског. У судару с духовном бедом и ништавилом своје класе Бурмакин доживљује тежак слом и њему се губи траг...

Између периода описаног у овом великом Салтиковљевом делу и времена у којем је оно створено протекле су године најжешће Салтиковљеве борбе и патњи. Изгубивши 1884 године свој часопис „Отачаствени записи“, који је царска влада била забранила, Салтиков је последње године свог живота провео у те-

Сани

пожааи Рибе“ ићи