Naša književnost

302

вачевић то преводи: „Сабор одлучи још пут последњи да моћ искуша над тужном душом господаревом“, према чему би изгледало да сабор неће молити Бориса, него ће употребити нека ефикаснија средства.

„Обнажена 'душа мол“ (откривена је душа моја), Великановић преводи: „Разгалио сам своју душу...“ Разгалити значи само: освежити, разведритии сл, а Никада разголитити, што је, свакако, преводилац хтео да каже.

„Издали“ (издалека, одавна) Ковачевић преводи, противно смислу, залуд („Нас очарава залуд раКОЛИ Бр 22))-

„Лампада“ (кандило, жижак) Ковачевић преводи најпре са „уљаница“, што може да остане, а после са „свећа“, „светиљка“, што није тачно.

„Ударили в набат“ (зазвонили, су на узбуну) — Великановић преводи: „И бубњају и звоне“. Узбуна се код Руса објављивала само звоњењем, а не и бубњањем као код неких дивљих племена.

„Кромешники“ (бесни, пустахије) -— Великановић преводи са „зликовци“, што је мало претерано (говор је о дворској властели која је одлазиле у калуђере). „Казнљ“ (смртна пресуда) — преводи погрешно са „казна“. (Говор је о Ивану Грозном, који је уморан од гневних мисли и смртних пресуда, долазио у манастир да тражи покоја. Великановић говори о цару „изморену казнама и гњевом“, тако да изтледа као да је њега неко кажњавао.) У оригиналу се каже како је Самозванац Димитрије „кроз редове литавске господе ушао право (примо) у краљеве одаје“, а Ковачевић преводи: „Окружен господом литавском... у одају краљу приступи“ (стр. 45). Великановић преводи реч „прамо“ са „напречац“ (стр. 56), што, нема смисла, У оритиналу се каже да је Самозванац отишао право краљу, без икаквог задржавања и церемонија, и то сам, лок су литавска господа чекала пред вратима. с

Код Великановића је на стр. 57, свакако штампарском грешком, и-

· Књижевност |

» зостављено питање Шујског: „А шта говоре о томе делији»“

„Он умен, приветлив, ловок, по нраву всем...“ (Он је уман, љубазан, окретан, допада се свима) Великановић преводи: „Уман је, препреден, и свим се свиђа“, а Ковачевић: „Уман, хитар, препреден, свакоме мио“. Тако је карактеристика лажног Димитрија, која стиже из Литве, замрачена и, према преводима, није јасно зашто је тамо све очарао (није ваљда зато што је хитар и препреден!),

Када Пушкин (личност у драми) помиње Ивана Грозног, додаје: „Не к ночи будђ поминут!“ (далеко му лепа Кућа, у сну се не снио!), а Великановић то' преводи: „Бог да прости гријех“, што би се могло пре протумачити као да се Пушкин моли за душу Иванову.

„Лукавитђ“ (бити лукав, варати) — Великановић преводи са „пренемагати се“ (што значи: афектирати; од бола падати у несвест). Е

Руску реч „невеста“ преводе оба преводиоца сад са „вереница“, сад са „невеста“, а то значи само „вереница“. („Невеста“ код нас значи „млада“, недавно удата жена).

Борис испитује свога сина географију над картом Русије, и пита: „Шта је тог“ Син: „То је Волга“. Ковачевић преводи: „Волга мајчица.“ (Тако нико неће тепати реци на часу географије.) Самозванац (лажни Димитрије) пита Крупског, да ли му је отац још жив. Крупски: пе: умро је.“ Ковачевић преводи: „У гробу своме давно почива“ стр. 60. (Да је био потребан овако подигнут тон, употребио би га Пушкин!)

„Бесценнњш“ (драгоцен) — Ковачевић преводи: „бесцен“ (стр. 71), што у новије доба код нас знач баш обратно: оно што нема никакве вредности, што се даје у бесцење.

„Предупредитђ желал бњо казни 1“ (Желео бих да предупредим смртне казне, тј. да предузмем мере које ће их учинити излишним), Ковачевић преводи: „Тај огањ ваља брзо гасити, предупредити строгим казнама“ (стр. 79), што значи баш обратно од онога што је рекао Борис.

„Донос“ (достава, извештај), Великановић преводи са „тужба“;