Naša književnost

304

мо. — Та мисао не просијава јасно ни из једног ни из другог превода.

Нарочито Великановић има нових.

речи, које нису срећно сковане (,греховит“, место: „грешан;“ „малоћа“, место: „детињство“).

Језичних и стилистичких- рогобатности има и код једног и код другог. Код Великановића се налази оваква реченица (стр. 88): „Ја нећу да се дијелим са мртвацем о љубавницу ...“ А Пушкин ту једноставно каже: „Ја нећу да делим са мртвацем љубавницу...“

Ковачевић каже: „У несвести се мозак преврће“, а треба: „И све се човеку гади, и у глави се врти“. Пословично језгровиту Пушкинову реченицу: „Да, бедник је коме је савест нечиста“, Ковачевић претаче у

Књижевност

два стиха: „Ах, тешко оном, тешко беднику, — ком душу пече савест нечиста“ (стр. 32).

Не бих желео да читалац, после 'ове анализе негативних страна ових превода, добије утисак као да преводи не ваљају. Има у њима много и тачних и лепих места, — код Великановића више тачних, код Ковачевића више лепих. Треба прочитати код Ковачевића само сцене: УШ („Крчма на литавској граници“), ХШ (састанак лажног Димитрија са Марином), ХМ (дијалог Крупског и лажног Димитрија на руској граници), ХУ (царски Сабор), и још нека места у другим сценама, — па да човеку закуца живље срце од узбуђења, као кад чита оригинал.

Ђуро БАЊАЦ

МИРКО БОЖИЋ: ПОВЛАЧЕЊЕ

У издању београдске „Просвете“, у колекцији Позоришне библиотеке, изишла је ова драма Мирка Божића, која је прошле године, приказана у Народном позоришту у Загребу, добила савезну награду за драму. (Према насловној страни требало би она да има пет чинова, у тексту су, међутим, само четири!)

„Радња се догађа на Велики четвртак, 1943 године, пред привремено ослобођење варошице, негдје у Хрватској. Сличност лица из драме са живим или мртвим особама могућна је.“

Сцене се одигравају у жупском уреду, уз саму цркву. Међу активним лицима се налазе четири из католичког клера, од којих су тројица фратри. (Тежиште ове драме и јесте у томе да се покаже држање католичке цркве у крволочној усташкој владавини, у спровођењу помахниталог терора над Србима и оним Хрватима који су у позадини радили за партизански покрет.)

У уметничком погледу „Повлачење“ је веома узбудљива драма, иако у њој нема тражених ефеката. Заплети су компликовани и одговарају лукавству и препредености њених главних лица. Има у њој, местимично, и наивних дијалога, али се они утапају у психолошком и по-

литичком реализму драме. Њен аутор добро познаје усташко-фратаро ску психологију. У име некаквог „Господина Исуса“ у многим свештеним лицима се повампирују мрачњаштво инквизиције и примитивистичка мржња против свега што ни“је „божја војска“.

Тесно повезани са усташком „специјалном комисијом“, а која је, опет, под врховном управом немачких власти, ови јој фратри на подмукао начин помажу у њеним зверским хајкама, настојећи, при томе, до што дуже одрже маску „божјих слугу“. Цинична препреденост, рафинирано лицемерје покривају њихове криминалне нагоне. Фра Бернардо, например, који је лично тукао у затвору једног _ партизанског симпатизера, колеба се да напусти самостан и да са усташима из градића побегне испред партизана, на шта га његов пријатељ саветује:

Вилко: Особито оно, кад си био на жупи. Ударао си у звона кад је требало таманити Србе, па...

Бернардо: Одонда је протекло Саве. Ја се за ово вријеме, у вароши, нијесам јавно истицао... А коначно, ако фратар буде стријељан, то ће одјекнути,..

Фра Леонардо, фрањевачки професор, нешто је „хуманији“. „Мо-