Naša književnost

у

и ај а а а ИН У Ма рт

ин 233

Борино лице укочило се и скоро посивело од разочарања. Као да је хтео да га утеши, генерал је рекао: „Можда ћемо наћи неки други излаз.“

„Наћи ћу га“, одговори Бора скоро поносно, а у његовим речима осећала се горчина и претња. Стара јогуница из Валенције и Вернеа стајала је опет пред нама и притискивала кваку на вратима. Подозревао сам да ће пре бацити цео град у вазду него што ће одустати од своје намере. -

„Напустићеш идеју са динамитом:“ рекао сам му тихо.

„Можда ћу је напустити.“

„Можда“, понови генерал, наглашавајући сваки слог.

„Можда — ако ми падне што боље на памет“. Рекао је то хладно, скоро равнодушно.

То његово „можда“ наљутило ме.

„У стању си да због тих твојих ливених колена направиш: велику несрећу.“

Погледао ме је, тихо и замишљено. „Омбре“, рекао је, „превише говориш.“

Посматрао сам га. И, док је стајао у оквиру врата, лако напред нагнут и са мрко опаљеним и оштро избразданим пркосним лицем, осветљеним једино хладним сивим очима, видео сам и оног другог, онога какав је он некада био, у кожној блузи до грла закопчаној, у тешким чизмама и под округлом баском капом, како стоји оне вечери када су светла светлуцала у пристаништу Валенције.

„Остаје нам још два сата“, рекао је тада, „пре но што се укрцамо у ову олупину. Можемо још отићи у неку крчму где има вина и девојака.“

Мени се предлог није' свиђао. Опасни путеви по мору посејаном минама изазивали су ми нелагодност у стомаку и покушавао сам да одвратим Бору, уверавајући га да је вино кисело, а и жене исто тако. Исто овако мирно, скоро равнодушно, и тада је рекао: „Свакако си исувише образован за то. Омбре, превише говориш.“ И тада је сам отишао куда је хтео.

Овог пута сам пошао са њим. Када је, нешто увређен, напустио генерала Педра, пратио сам га. У једној крчми ћутке смо испили ракију. Препеченица је загрејала срца и дала ми срећне идеје. Зар нисам недавно видео да на улици лежи велика количина старог гвожђаг Загледао сам се кроз задимљену просторију некуд у даљину и учинило ми се да је врло лака ствар скупити гвожђе за Бору.

„Није ти пот ребан динамит“ екао сам гвожђе лежи по = , 21522 ) улицама.

Е Код Панчевачког моста видео сам, сигурно. Остаци разби-

јеног, искривљеног, у ваздух баченог моста. Одвезли смо се. На-

вали смо гвоздени челик и ковано гвожђе, али лива није било. Онда је то било на савеким доковима. Видео сам.

=. .