Naša književnost

КЕ ја

256 Књижевност

над којима се сплело буково и игличасто оморово грање, тако да се голим оком честито не види ни комадић неба. Чобани иду у чопорима, како никад нису ишли, са дебелим тољажуринама и халачу, а по ноћи на скровитијим мјестима пале ватре, пошто сваки час гладни вуци кидишу и раздиру стоку која се очајно криви. По тим истим шипразима слабо је кад залазила људска нога, а о сјекири нема ни говора. |

"И ту, по овим мрачним, закровитим и вјетрометним вучјим логама и брлозима, људи за нужду направише своја убога станишта, надајући се да неће бити дуга вијека. Тако потискоше дивље звјериње испред себе дубље у планину. Они, неразборитији међу сељацима, који од првог страха погубише главе, а таквих се увијек иу свакој прилици нађе, не скрасише се са осталим свијетом на првим забитним падинама Вучевице, него онако с џелепом дјеце и стоке зађоше још дубље, тражећи све закровитија и склонитија мјеста, која су им се, све што су даље ишли, чинила несигурнија и изложенија удару, тако да за дан и ноћ преморише и себе и стоку, а не нађоше безбједан и сигуран смирај. Срећом, оваквих је било мање. Превагнуше разборитији и чвршћи, који склонише дјецу, женскадију и стоку у прве сигурније честаре, строго запријетише да се нико жив с мјеста не миче ако му је драга глава на рамену а самн се посакриваше по високим папратима повише кућа, сачекујући да својим очима виде шта ће даље бити.

Тако се размину дан и ноћ. Слеже се и изгуби с вјетром нагорки и накисели мирис паљевине. Належе свом тежином мучна и камена тишина, у којој се оштро и јасно чује сваки звук, као да је утростручен. Народ се некако доавиза и прибра, људи се откравише, први страх се разби и попусти. Расплетоше се завгзани и заузлани језици и одмрсише разговори. Слободније се дахну. Чу се понегдје и стидљив пригушен смијех.

Мушкиње из горњих села, у групама по двоје по троје или појединачно, осмјели се и привуче кућама. Угледаше: све стоји како је и остало. Преснуше по кућама. На брзу руку, све поскакујући као да им је неко за петама, извукоше до више кућа све што би од вриједности: поњаве и постељину, струке беза и тек основану конопљу, рашчешљану вуну и плетиво у клупцима, качице са сиром и јаја за полог и сву осталу ситнурију која се нађе успут и запе за очи. Жито, ако се коме у хамбару затекло од лањског, завезаше у вреће и хараре, запртише један другог и плитко загрнуше земљом гдје се коме учини приручније, гледајући опет за сваки случај да туђе очи нг буду свједоци. Тако учас прште све што би од вриједности и новца.

Прође још једна ноћ. Народ омрче и освану у планини, онако на равни: под буквићима. Сутрадан све остаде мирно као и јуче. Сунце бије и пржи, као да се на овом бијелом свијету није ништа измијенило. Тврде сељачке душе пограби немир: засврбјеше отврди рожнати дланови, жељни пустог рада, бритких коса и српова. Уз-