Naša književnost

258 ; Књижевност

Несложно запраскаше пушке. Вриска се устостручи и пређе у заглушну цику и дерњаву, од које стаје дах, диже се коса на глави и леди крв у жилама. Неко невидљив застења и јаукну. Они који имађаху брзе ноге бјежали су главом без обзира, држећи се папрати и помрчине а заобилазећи чистине, док им је у тијесним прсима махнито скакало срце и била слезена, као да ће заједно са душом и дахом искочити на непце. Понеки, изгубивши посве главу, срнуше сами усташама у руке или се натакоше на цијеви. Једне“ ошину врућ пламен посред лица и они се саставише са земљом, други се опет, видећи наопако шта су учинили, истргоше и нагнуше да бјеже. За њима ситно зацакташе пушке. Неки те неки и утече. Присебнији, а таквих је било у овом кркљанцу најмање, видећи шта би с њима и да је дошло готово мријети, прихватише оштре сјекире и прислонише се уз кућне диреке, у сјенку. Тако су стајали уз кућни праг исколачених очију и изобличена лица, док су им се тресле руке, играле вилице и ситно били дамари, као да замиру, бесмислено жваћући у сасушеним устима ријечи неке молитве, која већ није имала ни главе ни репа: „Амин... упокој боже... раба... Амин... упокој боже... раба... Амин...“ Они страшљивији, који остадоше при својој памети, завукоше се у мрачне и мемљиве трапове, сакрише за каце, у дрвљанике, испеше на таване, легоше међу греде, заронише у комушину, слегоше у кречану — гдје се коме учинило онако у голему страху сигурније и било згодније. Жене се окаменише, глас им се пресјече и одузе, руке и ноге под њима одумријеше, као да нису њихове рођене. Дјевојке ублиједише, крв се источи из румених образа — стидљиво су смићивале и криле непокорну и једру голстињу, која се као за инат није могла и дала сакрити.

Уто, усташе свезаше обруч око села. Псујући и богарајући, згрнуше на чистину преплашену и изгубљену свјетину, која није успјела на вријеме да се измакне и посакрива и стадоше онако насумице да убијају ко им прво дође под руку и под цијев. Диже се вриска и помагњавија.

Они, међу усташама, лакомији на пљачку, разбише се по кућама, а други силовито навалише на млађе жене и дјевојке, које тек сад завришташе парајући уши. Дјевојке се просто избезумише: ноктима су копале очи, гризле и уједале зубима, грчевито се браниле и одупирале, али убрзо смалаксаше обливене крвљу и не могоше се отети. Усташе бијаху забрекле од масне хране и подивљале од љуте ракије. Поваљаше једну за другом, где је ко прије стигао, и дивље здераше с њих дугачке дјевојачке кошуље од лана и пређе. По десетак се смијенише на једној, па на другој, док се не заситише и не пређе их. Онда су их хладнокрвно убијали, приносећи цијев пушке уз дјевојачки облу и тешку дојку изгрижену зубима, гдје је још сасвим слабо куцало јадко срце. Оштар прасак и само још један грчевит трзај. Или су их остављали онако голе гол“ цате, раскречене, опогањене и попљуване, да се опет наврате кал