Naša književnost

Људи, дани и догађаји ; 265

• =

касније и на пушкомет ишао пред црним побуњеничким стројевима сељака. - Ј :

Стојан је отпочео да ратује с неколицином људи, с десетином, а већ за непуну годину, док је Стојанчина већ одавно лежао засут масном и гнојавом родном земљом која рађа и одхрањује и за коју се онако честито и поштено борио, као што то могу само људи његовог кова, а већ је Одред коме је крвљу кумовао бројао близу двије стотине момака и пушака и скоро упола љутих и крвавих битака и окршаја. | -

Посљедњи пут, некако на измаку врелог августа 1942, опростише. се борци Одреда Гојка Суваче са својим добрим, драгим и поштеним Стојанчином, од кога и почиње родослов Одреда. Постројише се у четверокут, чета уз чету, нога уз ногу, ту над овим свјежим бусењем драге и родне земље, која је занавијек скрила доброг и поштеног друга, који више никад неће поћи на јуриш с „наганом“ у руци, повести и разиграти коло и онако по сељачки, ојкајући запјевати. Поскидали су капе и лако пригнули главе, погружени нијемим болом.

Био је ту, међу њима, на посљедњем опроштају, на задњем растанку с кога нема повратка ни скорог виђења, један уз другог страствени и црнпурасти љепотан Миланчић, са својим објешењачким, циганским очима и вјечним смјешком, који као да није силазио с његовог лица и са дубоким цртама горчине, које су рјечито и изразито говориле како му бијаше тог часа на души; до њега, у ставу „мирно“, ублиједила опуштена лица подругљиви и вјечно кисели клипан Цвијо Главиња, коме као да ништа на овоме бијелом свијету не бијаше право ни потаман; до њега опет устобочио се прпошни старчић покуњена носа и сневесело објешених брчина, одредски кувар Танасије Белезуб, човјек већ угтодинама али још у снази; уз њега доброћудни Јанко Ћубан, одрасла и изваљана момчина као добар бријег, митраљезац на гласу: нервозно је тог часа гужвао капу у рукама и чупкао поруб од орешене'блузе; мрки, ћутљиви и тамни Душан Гак, прописна међедина од човјека, коме као да су уста била сасушена, стајао је уз Ћубана онако тежак, темељан и непокретан као зид; до њега се снуждио неугледан, омален растом

али кочоперан сељачак Божикан Ђурин: од тешке жалости коју је.

примио срцу дошао још некако мањи, незнатнији и неугледнији једном ријечју, било их је нешта око двије стотине: гологлавих, мрких и ћутљивих. ј

Комесар Одреда звани Ватра, за нијансу блијеђи него обично, онако танковијаст, мрк и тешко погружен подмуклим болом за мртвим другом, први је хитро снимио капу испод које се указала слијепљена кестењава коса, коју је учас узнемирио и дохватио благ вјетар, оштро иступио корак напријед, међу прстима здробио бусенчић тврде земље која му се ту однекуд нашла и некаквим неугодним, опорим и грубим гласом одрезао свега неколико обичних и

У ДИ и а а ама

виа

За

ЗВЕУ Грое