Naša književnost

278 = Књижевност

| |

Осетих се као у некој великој тескоби. Кажем: „Хвала Богу те још нисам првак!“ ·

А он: — Али стрчиш! Много стрчиш! Сигурно да и на тебе мотре!...

Гледам га право у очи, питам погледом да ли то он озбиљно говори.

— Сигурно да мотре. То ти најозбиљније кажем. Ја сам теби говорио да се добро пазиш!

Шетао је преко собе од врата до прозора, крај прозора застајао и погледао на улицу, а ја сам стајао крај стола на средини собе.

Питам: — На шта мислите да треба да радим: А он: — Бежи у Земун! Сиђи на Саву, па...

— Озбиљног

— Најозбиљније!

„Господе Боже, шта овај човек говори!“ помислих у себи. — Да ли он заиста мисли да ће за мене бити најбоље да тако урадим, или не, желећи ми зла, наводи да учиним таког Зашто да бежим2.. А зашто опет да он мени жели зла7 Не! Не! Него сигурно да он боље види, и као старији може боље да схвати мој положај.

Умало, ама умало га не послушах. Помислих на оне три увреде краља (за три године откако сам адвокат), нарочито ову последњу Светосавску, која ми је једним делом још висила над главом. За прву већ сам се унеколико уз припомоћ Мике Кр. Ђорђевића био оправдао. За ону другу платио је Митровић службом, али, дај Боже, да нису нањушили и мене! Но са свим тим још и којекако, али ово последње! Командант пука отеран у „шивећерију“, командант окружне команде пензионисан (били присутни, а нису реагирали — нису ме официри „свега исекли“) итд. итд. — узето да већ не може бити озбиљније! Узето да је тачно: да сам на саопштење Филипа Ере да су оба краља поздравили њихове драге Крушевљане „демонстративно узвикнуо“: „не требају нама ничији поздрави!“ Помислим на све то и на „познати демонстрант и карађорђевац“... (почетак последње оптужбе) и на — претрес!... Сигурно да већ врше претрес, мислећи да код мене пронађу нешто написмено што има везе са атентатом (био сам секретар окружног одбора), и онда... Дошао у Београд уочи самог атентата, и... Сигурно, сигурно да је наређен претрес! И можда већ и извршен, и нађен рукопис песме „Ноћ“. Но то још ништа, него и рукопис „Жалосне повести оца Банкрота“. И онда... поврх свега, у моменту извршења дела „виђен у близини истог“,

јак основ подозрење из т. 4 5 121 крив. поступка)... Све ми то за-_

витла се, захукта у памети још док сам силазио низа степенице, и кад се нађох на улици, најозбиљније помислих на ону лађицу што саобраћа између Београда и Земуна, сагледах себе пред оним мостићем на улазу у лађу, и... наједном жандарм преда мном!