Naša književnost

тотљраођинјињ

"о

Радоје Домановић

публике да напишеш — то и то!“ Још ти за сваку сигурност Јао, Бога ти, (хватајући се руком за врат, и осмехујући се) може да пошаље и неког старог жацу, неког од оних Топличана,

па ти седне с друге стране стола, метне преда се онај црногор-

ски револвер, па: „Сунце ли ти божје, 'оћеш ли ти писат', како је господин члан наредио!"

После, кад се већ скоро потпуно повратисмо: — Немој ништа да поправљаш! (то за Капетан Пантелију). Како си дао — дао! Ако ваља — ваља! Ако не ваља — не ваља! Ни сто килавих бабетина не помогоше! Ја тако гледам на те поправке. А ти како 'оћеш! То као кад се роди дете, па на бабетина стане да зановета: „Лепо ти то'дете! (он већ подражава некој баби) Красно! (изговара „крашно“). Али би још лепше било, кад би му вратић био мало дужи и глава већа. Руке да му се мало пократе, а ноте подуже!“... Остави се глупости!

Потом, пошто се као мало замисли: — Баш ти то ништа није требало!.. У неку руку има и право! (То за непознатог.) Много је паметније било да си написао причу... Могли смо и заједно! Што ми ниси казао! Што си крио!... А за позорницу оставити мајсторима за те послове!... Је си видео, шта учини онај „комендијаш“ са мојим Краљевићем Марком!... Познаје позорницу, и зна шта воли публика. Јес', мени се допало. Рекао сам ти то већ неколико пут". Особито први чин и свршетак. Има и што ми се није допало. Казао сам ти и то. Но то су за мој рачун ситнице!... Кажем „за мој рачун", јер колико људи, толико ћуди. За некога су то крупнице! Не мотш ти никога натерати да мисли туђом главом и да гледа на“ једну ствар туђим очима...

Непознатог видех само још једном у пролазу (па и то једном није потпуно сигурно да је био баш он), али не сазнадох ко

је. А и Раде није знао. Рече ми само да га је виђао где долази

ту, у ту кафану и да „пискара" тако по новинама — „Малом журналу", где ли. Питам кафеџију. — Чиновник је у општини! — каже кафеџија. ____Раде се читаво љутну, што се толико распитујем. Шта ми треба то да знам!

ХХХхМи

Једног вечера нема Раде. Нема га ни другог, па ни трећег.

Шта ли је то!

Једва разабрах да је нешто слаб — не излази никуд! Охо!... Да је доцкана јесен, или мрљаво, влажно пролеће, помислио бих одмах: назеб, инфлуенца; али сада, усред лета! То мора да је нешто озбиљније кад он не излази. Или «се можда повукао, па нешто ради. На пример, ту Нову Страдију, коју је још од пре две-три године почео да наговештава. Мени чак у одломдима у неколико прилика нешто и причао. На форму Гогоље-

4 Књижевпост ,