Naša književnost

:

Радоје Домановић у : · 603

=

А изда и он — Раде изиграва'једном тако неког господина. Све се то удрвенчило, успрчио сваки шућурак, све то изиграва неке силе од памети, неку велику и много паметну господу, па зашто и он једном да се мало не погосподи, ако не друкчије, а оно као „нешто слаб". Нека се једном чује да је и „Господин Радоје Домановић нештс слаб и да због тога мора неколико дана · да причува собу“. ~ Тако су од прилике текли ти најобичнији, почетни разговори — разговори о најобичнијем, све док сам ја тих дана код њега одлазио. Е :

А онда се брзо прелазило на „оговарање“, у коме је он, наравно, водио прву реч. Ја бих га само потсетио.

Само да се разумемо: реч је не о оном грубом, свирепом оговарању, задирању у породични живот и томе слично, већ о његовим усменим причама (тако да их назовем за разлику од оних писаних), 0 ономе што би он код некога смешно уочио и после на свој начин испричао. То би била каква ситница, нешто што би иначе извесно прошло неопажено, али кад би он то испричао, дао му своју боју, оно је одмах постајало у истини уметничка

ствар. И притом сочније, пуније дражи его ли оно што је остало

од њега написано. Бар за мене.

Највише се задржавао на онима које је волео, и највеселије и најлепше, чини ми се, причао о њима. На примеђ, као што сам казао на једном месту, о свом оцу и стрицу. Од једног најобичнијег догађајчића очас би створио веселу причу да што но реч мртва уста насмеје. Поред много и много чега другог и од оног нашег првог сусрета — оне моје претње тужбом директору. ПЏричао је како сам се заплакао, кад сам им онако запретио, и претстављао ме како плачем. (Истина, ја сам пре тога причао, како сам их заокупио грудвама снега, и сву четворицу нагнао у бегство; и како су се онда заглавили на капије па звали попа у помоћ), тако то све испредао да сам слушајући га морао и сам слатко да се насмејем. А, међутим, и ја сам један од оних који не подносе увек и лако да се неко на њихов рачун шали.

Штета је, велика штета, што у приликама није било стенографа да хвата верно његова причања. О томе је још на Великој школи било говора, али као и много шта друго оста и то тако да се сад стварно има оно тако рећи „вештачко", а оно право „природно“ његово причање само тек овде-онде што се може наслутити. И не само весела, шаљива његова причања, него мислим и на нека његова озбиљна причања. На пример о Карађорђу кад је свог рођеног брата онако љуто казнио — због неких недела наредио да се обеси. То је требало чути.

У једном топлом, искреном чланку о Ради приликом двадесетпетогодишњице од дана његове смрти речено је да су само још Нушић и Чича Илија умели причати тако лепо као Раде. Не бих рекао. Код Раде је ишло некако просто, неусиљено, без афек4, ·

у

а Хе ах

ДОРА

+

. оне У сито а Уна 5

м

у еалечека чаоаввак а

Пабла сом ЗНА“ ла