Naša književnost
.
|
Радоје Домановић | | Е | 605
чује: Шта има новог“ (Његова ћелија била одмах над Добрином ћелијом) ,— А ја прича Добра — једног дана одговорим му невесело: „Што питаш, кад знапи" „Шта! Шта! Ја не знам ништа! Ја нисам ништа чуо!" — „Шта се ту пренемажеш и ишчуђаваш, као да бајаги не знаш да је пресуда..." — „Каког Како" — „Што тако! Сви...“ — „Шта свиг Како сви7 ...“ — „Сви на под. Каогод врапчић са гране погођен из глуваре. Наста мртва тишина. Забринух се да му не би што. Решавам се да га зовнем, и да му кажем да сам хтео само да се мало нашалим, а чујем тамо код њега неко шушкање. Ето га опет на оном прозорчићу, зове ме: „Добро!“ Одзовем се: „Шта је! Јеси ли живг"... „Чујеш, Добро! Ја на претресу морам да плачем!" „Како! Зашто2“ навикнем на њега. „Морам!' „Да се ниси шелио! Какво плакање! Осрамотићеш и себе и нас! Треба да будеш храбар!"... Тишина... Док тек он опет: „Добро!' „Шта је!" „Ја ћу на претресу да будем храбар! Нећу Е: 17 5 = 12 да плачем!" „Дабоме! Да будеш храбар! Какво плакање!"... Не прође ни по сата, а он ме опет зове: „Дебро!' „Шта је сад опет!" „Ја не могу да будем храбар! Ја морам да плачем!"
То је био само увод. Оно даље што је Раде причао, а причао
је као да је то тако Добра причао, вилице би ме заболеле од смеха слушајући га.
И због тих причица неколико пута сам излазио од њега очију пуних суза од смеха, да ми одмах потом навру сузе од жалости при погледу на тешко забринуту његову супругу и при помисли на двоје деце далеко,тамо у Јарушицама. „Кад се врате, неће. видети оца. И никзд више!" помислих у једном од тих мо-
мената. Али се одмах тргох од те помисли. „Откуд сад та глу-,
пост!' прекорих читаво сам себе. : :
ХхХХхУШ ши -
Нема говора, видео сам убрзо и ја да са Радиним здрављем није све у реду. Још првог дана кад ми рече озбиљно да се осећа нешто уморан, и да“му се чини да би се у некој бањи освежио, на пр. у Врњцима или Аранђеловцу, али да за то треба имати пара, ја осетих нешто немило. Нешто ледено као да ми зачас такну душу. Кажем зачас, јер гледајући га онако веселог, насмејаног, и слушајући како весело „прича, ја сам просто заборављао и најтеже своје бриге, без којих никад нисам био па ни тада. Нарочито оних првих дана његовог обољења кад ми се чинило Као претерана пажња, чак и као мажење: да не треба никуд да излази, но да тако ту, у соби лешкари.
Особито што он није кашљао. По ономе што сам ја знао о туберкули, нисам је мбгао замислити без кашљања, и то честог и тешког кашљања. А међутим, он за цело време кад бих ја био код њега, ретко да би се закашљао. И кашљање би кратко
до
на ве
Ман пао о а еи
7
ј.
па а а а а 50
по РАМА: па. Јове ла
4 % | # » Ј +
МЕ“ 15 а УУ
а авио Ма аа ~ а
Ме
"рупу 7. Ја де ис ке) а
4
Га а ве А ај