Naša književnost

пеињни

Пе Књижевни преглед

Од мемоара поменули смо само оне који су нам без нарочитог досећања и истраживања одмах пали на ум; уверени смо, међутим, да ће их већ штампаних бити и на педесетак, заиста вредних прештампавања, из новијих времена,

да и не помињемо сасвим старе списе као напр. успомене онога Константина из ·

рудничке Островице који је био турски јаничар, па у старости, нашавши се у Пољској, дао слику ХУ века у Србији и турском царству, — или оне успомене и записе који су још у рукопису по архивама.

Књига Сретена Л. Поповића побуђује нас да се сетимо и заборављених путописа, такође достојни 'наше пажње. Њих је тушта и тма, од странаца који су пролазили кроз наше земље, али и од домородаца. Ми ћемо овде поменути. само важније, интересантније, само од наших писаца, у нади да ће се неко латити њихова издања; и то једино путописа кроз наше земље. Такви су на пример путописи Емила Чакре (Сто дана по Југославији“) 1858, На Неретви 1862), Панте Срећковића (Подрим и Метохија), Владана Ђорђевића (Путничке црте), Косте Поповића (Пут лицејских питомаца по Србији године 1863), Јована Ми-

· шковића (Путовање по Србији 1874), Милана Ђ. Милићевића (Од

Зворника до Крушевца 1865, Путничка писма из Србије 1868, Из Београда на Цетиње 1880), Милорада Шапчанина (С Дрине на Нишаву), Стојана Новаковића (С Мораве на Вардар 1892), Јована Драгашевића (Путовање по Србији 1874), Мите Петровића (Слике из хрватскога приморја 1888), Јована Иванишевића (Из Цуца 1890 и 1891), Арсе Пајевића (Из Црне Горе и Херцеговине 2891), Бранислава Нушића (Крај обала Охридскога Језера 184, С Косова на Сиње Мо ре 1902), Саве Бјелановића (Усктомене спутау Црну Гору 1586), Милана Савића (У Србијп 1881),. Лазе_ Томановића (По Црној Гори 1868,- 1871, 1885, 1886), Ивана Иванића (На Косову 1905) и других...

Од још нештампаних мемоара, записа, аутобиографија и дневника мени су донекле познати они у Академији (Павла Поповића, деда Срете Л. Поповића, Борђа Протића, Косте Магазиновића, Јована Авакумовића, Николе Крстића, Димитрија Црнобарца, Јована Мишковића, Вукашина Петровића, Атанасија Николића, Константина Пеичића п Милована Спасића), у Народној библиотеци (берберина и „хирурга“ Нићифора Нин ковића), у Универзитетској библиотеци (Димитрија Матића) и у Градској (свињарскога трговца Димитрија Поповића). Сем тога биће

_их и у Државној архиви (Гаврила Поповића, владике шабачкога и Алим-

пија Васиљевића), а свакако и у Новом Саду, Сремским Карловцима и другде.

Само, крај свег признања Српској књижевној задрузи што се сетила ових заборављених „Путовања по новој Србији“, морамо овом. приликом поменути да се не можемо сасвим сложити с начином како је објављена ова књига. Најпре, мислимо да није требало изоетављати оних „неколико краћих места која имају сасвим пригодан карактер“. Крај свих ПО ПатАКаУ Сретен Л. По-

7) Помену имена Југославија поред издања „Шћепана Малог“ "на коме (1851) пише „у Трсту, у Југославији“ и Јакшићевог стиха „О Југославијо! О Босно!“ — треба, дакле, додати и овај рани пример.