Naša književnost

мише у свет идеја, Бернард Шо је у свом драмском делу, готово из да-

на у дан, увек с новом стваралач- .

ком снагом и свежим духом сатиричара, пратио развитак енглеског живота свога времена. Није било ни једне битније појаве у енглеској друштвеној стварности чији проблем Шо није осетио, поставио и на свој начин, уметнички, разрешио. Проблеми односа рада и капитала, мушкарца и жене, пуританизма и човечности, капиталистичке матице и колонијалног царства, личности и друштва, свести и савести, прогреса и реакције, пробитачности и одговорности, итд. итд. нашли су места у његовом драмском стварању. Све те проблеме Шо је постављао као од шале, кроз хумор и сатиру, у облицима који нису могли дубље потрести енглеску стварност. Али, — као 'ш%о то правилно истиче енглески критичар Хамилтон Фајф, — „Шо је износио у својим делима мане и ' пороке владајуће класе. Публика се смејала, али ју је то неминовно гонило и на размишљање, остављајући у свести маса клицу бунта против друштвених услова који су раније били сматрани природнима“. Ученик социјалиста и син потлаченог народа, Шо је осетио, као још ретко који други писац његове генерације. основно унутрашње противречје енглеског империјалног царства као социјалне базе на којој се уздиже једна хипокритска и лажна друштвена надградња. Нико није, ни у Енглеској ни у свету, у области драмске књижевности, с толико памфлетског жара и сатиричне оштроумности разголитио беду једног друштвеног поретка који

се увија у чаробни плашт демократ-

ске господствености. У тој критичној јасноћи проницања у друштвене и људске основе свих животних појава, у том немилосрдном критичком _ односу према свему што се, у свом животном трајању, преживело и извитоперило, главна је снага Шоовог апстрактног театра идеја. "

Добар познавалац Шоовог књижевног дела, француски критичар Рене Лалу инсистирао је, поводом смрти великог енглеског драматичара, да је оса Бернардом Шоом ишчезнуо последњи од славних писаца који су донашег времена про-

~

дужили одјеке Х1Х столећа“. Уствари, када је Шо почео да ствара, на књижевној позорници главни актери су били песници Тенисон и Браунинг и романсијери Мередит и Харди, који су тек почели давати своју пуну стваралачку меру. Велс, Киплинг. Конрад и Честертон, које ће све Шо - у надживети, јавили су се“после њега, "тај и својим делима, тек почетком овог УН века, обележили нови дух времена. Шо је ушао у књижевност потпуно пу сам и остао је у њој, по својим нај- а приснијим настројењима, усамљен до 7 краја свога дугог живота. У 'енгле- кв ској књижевности, “тај социјалистаиндивидуалиста, који осећа одвратност према свакој врсти придруживања, није имао ни својих претходника, ни својих настављача. Цело 54 његово дело, иза кога стоји сасвим чврст и изграђен карактер, остало је, : д и У својој идејно-уметничкој гене– зи и у својим идеолошко-уметничким тежњама, једна сасвим особена појава, једна врста сасвим па апартног случаја (тиме не и а мање карактеристичног!). Много ви- 494 те него богата енглеска књижевна традиција, у Шоовом делу осећа се мисаоно-естетски афинитет са драмским делом Хенрика Ибсена. Под његовим утицајем, Шо је позорницу претворио у страсну политичку. трибину, у катедру за друштвене и политичке науке, уверен да позориште, као ни једна друга форма уметнич- 56 ке делатности, може бити ефикасно у | средство“агитације и васпитања. Ње- у гова драмска дела, и она с привидно лаком игона с филозофском тежњом, увек су садржавала, час сасвим виДљиво, час прикривено, свој наук, свој закључак, своју тезу, понекад чак и своју паролу. Није нимало случајно, отуда, што је Шо, објављујући своје драме у књигама, осетио потребу да их објашњава, да их ко-. ментарише, да политички развија „своје идеје, често сугестивније и с у "више уметничке непосредности но У | самом тексту драме. Било је критичара који су, осетивши полемичкоидејни карактер Шоовог стварања, окарактерисали цела његов драмски рад као један страстан и узбудљив монолог самог писца на дату тезу или поводом одређених проблема.

И по кђугу проблема које је уметнички третирао, и по свом ставу бор.