Naša književnost
и
~
ња те; глумице, која је у старости постала- дадиља, дат је потресно једноставно.
Једна занимљива појединост. У једанаестој глави новеле „Мајстор шминкања“ ЈБесков прича о подземној тамници коју је спахија-љубиељ позоришта саградио за непослушне сељаке и у којој је један сужањ саставио песму о змијама и шкорпијама. Дата су само два стиха песме, а те стихове Љесков је узеој из српске народне поезије, из циклуса о Краљевићу Марку, послуживши се притом преводом руског слависте А. Х. Востокова.
__Бајка „Левак“ (наслов загребачбачког издања; „ЈЂевак, бајка о тулском ћоравом љеваку и о челичној буси“) спада међу најфолклорнија по свом духу ЈЉесковљева дела, ма да је уствари поникла као разрада једне кратке народне доскочице. Љесков је развио доскочицу у бајку пуну самосвојног, каткад прилично сировог хумора, у многоме засновану на играма речи и каламбурима, ведру и поред тужног завршетка, једру и несташну у брзом низању ситуација и преокрета. Преводилад Роман Шовари показао је потребну смелост и довитљивост у савлађивању овог текста који стално намешта замке преводиоцу, али је као писац поговора новели „Леди Макбет Мценског округа“ погрешно окарактерисао „антинихилистичка“ дела Н. С. ЈЉескова, рекавши да она „заузимају видно мјесто међу романима шездесетих и седамдесетих година“. Шовари даље. сврстава у исти ред роман „Нема се камо“, новелу „Леди Макбет Мценског округа“ и најгоре ЈЂесковљево дело „На ножеве“ и каже: „ЈЉесковљеве су. симпатије 5
тим дјелима увијек уза свијет, који
живи ·патријархалним животом, а приказује га као људе, који се одупиру социјалним теоријама пренесенима са Запада, што су биле тако популарне у пријестолничким „сало-
“с
_ нима .
Дакле, по Шоварију рани руски нихилизам нема никаквог озбиљнијег
и значајнијег садржаја од салонских
" ном злобан и
причања и препричавања, што је нетачно. У исти мах, тиме се читаоцу пружа погрешна претстава о битним карактеристикама почетног периода Љесковљеве књижевне делатности.
Шовари тачно указује на то да је клица замисли „Леди Макбет Мценског округа“ била садржана у роману „Нема се камо“, али то не значи
да се поменута дела, по своме зна-
чају и месту у књижевности, могу изједначити. Као што је већ речено, Јђесковљев први роман има углавназадан смер, памфлетски у најгорем значењу те речи, док је новела, створена на подлози једног „криминалног случаја“, 0о6знанила појаву новог великог писца у руској књижевности. „Царство мрака“, у коме се крећу и, прити-
снути тим мраком, дејствују трговци.
— дојучерашњи сељаци, њихове слуге и робијаши, отеловљено је у Љесковљевој новели тако истинито и многострано да је и сам Достојевски признао аутору-почетнику _реалистички дар. Јунакиња новеле „Леди Макбет Мценског округа“ Катарине Измајлова носи у себи трагичност судбине младе жене коју је брак у-
· вео у туробну атмосферу празног,
ћифтински монотоног, само на привидној пристојности заснованог живота, у коме је она трпљена, али не и вољена. Жељна љубави, осмеха и ведрине, она прибегава злочинима да би се ослободила таквог живота. Она убија зато што хоће да се одбрани од „њарства мрака“, зато што се бори за своје право да воли и да буде вољена. ЈЉесков не правда злочине Катарине Измајлове, али их веродостојно, психслошки тачно и уметнички продубљено објашњава атмосфером У којој она пати, Чанепа на и заборављена.
Заједно с већим ЈЉесковљевим делом „Ђакон Ахила“ (,Свештеници
саборне цркве“), које је „Просвета“
раније издала у преводу Мираша Кићовића, ове три књижице много доприносе упознавању стваралаштва једног великог мајстора прозе.
%
Л. 3.