Naša književnost

премае којима је уметност верно и дубоко приказивање правог, реалног живота и; у нсти мах, познање стварности. Битним обележјем високе књижевности Пушкин је сматрао вероддстојност карактера и

прилика, као и „истинитост страсти“.

Тражио је од књижевности ла своју пажњу усмерава човеку. Полазећи од живота н од реалних: људи, Пушкин је наглашавао да тип у књижевности не треба да садржи генераљизацију овог или оног својства људске природе — страсти или порока. За Пушкина је најбитније било да тип остварен средствима уметности садржи уопштене разнолике црте својствене одређеној, историски реалној групи људи. Велики есеј Виктора Виноградова о стилу ЈБермонтовљеве прозе пружа детаљну, стручну, али не и довољно прегледну анаљизу ЈђЉермонтовљевог прозног наслеђа, почевши од младићке приповетке „Вадим“.. Виноградов је дао занимљива поређење тога дела с оновременом руском прозом и указао да у језику и стилу „Вадима“- има много романтичких _ шаблона, традиционалних декламација, мелодрамске фразеололије и галицизама, Очигледна је веза младог ЈЊермонтова с француским романтизмом. Међутим, у тексту „Ва-

дима“ могу се запазити н извесне. нове црте, својствене снажном“ таленту. Продубљење психолошких

перспектива приповедачког језика' ностигнуто је на тај начин што се ЈБермонтов послужио методом „посредног жовора“, тако да аугоров стил „упија у себе форме у којима главна лица драматски доживљаваЈУ догађаје и дају им смисао.“ Захваљујући томе, излагање постаје скеспресивније и драматичније.

__Разматрајући стил незавршене ЈБермонтовљеве приповетке „Кнегиња ЈБиговска“, Виноградов осветљава у том стилу пушкинске елементе, али подвлачи и многе значајне ра-

_злике између приповедачког језика

квојице највећих руских песника. Јермонтовљева тумачења карактера обележена су публицистичким стилом н духом друштвене сатире, што није одлика Пушкинове прозе. |

У анализирању стила најзначајнијег Јбермонтовљевог прозног дела, „„Јунака нашега доба“, Виноградов се.

)

5 а – такође обилато служио. поређењем с Пушкиновим стилом. Упоредивши „Белу“ (једну од новела које чине целину под заједничким насловом „Јунак нашег доба“), писац есеја

долази до закључка да је Љермон- ·

товљев приповедачки стил сложенији и интонативно многостранији од Пушкинова. ·

Љермонтов кида у „Јунаку нашега доба“ с романтичним стилом своје младићке прозе и гради реалистички стил, помоћу кога открива читав склоп унутарњих црта човека своје епохе.

Виноградовљевој анализи „Јунака нашега доба“ може се замерити расплинутост која је овог озбиљног есејисту одвукла у прекомерно 38државање око извесних разматрања, тако да су му закључци о „Јунаку“ остали недовољно повезани. У целини посматран, Виноградовљев есеј је ипак добар, јер допривоси дубљем упознавању битних одлика“ и ·_ значаја Љермонтовљеве прозе.

пао

„УПРИПОВИЈЕТКЕ“ МИХАИЛА ГАЗИВОДЕ

У издање цетињске „Народне књиге“ појавила се ова збирка приповедака, која пружа упадљив пример несразмере између вредности. тематике и вредности њене уметничке обраде. Газиводина тематика актуелна је н није банална. Тежак живот сиромашног сељака пре Народне револуције, живот под окупацијом, трвење између симпатизера партизанских и четничких, заробљеништво, устанак у Црној Гори, рад на обнови. -- од свега је тога у овој збирци захваћено. Али писац, нажалост, није довољно схватао да

материјал сам по себи не значи још

и књижевну творевину. Он се није побринуо да савлада сам процес 06ликовања, процес претварања сировине у продукт. Чинило му се да је довољно сликати „онако Како је било,“. није се старао да слике осми-

сли, да их оживи, да их једну са дру-

ком усклади и психолошки повеже.