Naša književnost

40 . —-_ Књижевност

— .. Балзак, Барес, Бодлер, Бомарше, Буало, Бифон, Шато_ бријан, Корнеј, Декарт, Фенелон, Флобер... Ла Фонтен, "Франс, Готје, Иго... Каква листа! — рече он с благим осмехом и климајући главом. — А дошао сам тек ло слова И!) Ни до Молијера, ни до Раблеа, ни до Расина, ни до Паскала, ни до Стендала, ни до Вол-

ера, ни до Монтења, ни до толико других!... Он је продужио да клизи полако прстима дуж књига, док би му се, с времена на време, отело понеко неприметно „АХ“, кад год би, претпостављам, прочитас

какво име на које није тренутно мислио. — Код Енглеза, — настаВио је, — човек одмах помисли: Шекспир: код Италијана: Данте,

код Шпанаца: Сервантес; код нас, одмах: Гете. А после, треба да тражи. Али ко каже: а код Француза: Ко избије први: Молијер= Расинг Игор Волтерг Рабле Или ко други Сви! Сви навиру, гурајући се као руља пред улазом у позориште, и човек просто Бе зна кога да пусти првог.

Он се затим окрете и рече натмурено:

= Али што се музике тиче, то је онда код нас тако: Бах, Хендел, Бетовен, Вагнер, Моцарт... Човек не зна који је први! — И ето.

·„ упркос тога, ми ратујемо, ми се бијемо један против другог! = рече он с чуђењем, вртећи притом лагано главом. Потом се врати камину и његов се насмејани поглед спусти на профил моје синовице. — Али је ово последњи рат! Ми се нећемо више борити: ми ћемо се сада венчати! — Еегови се очни капци притом набраше, улубљења испод јагодица појачаше се двема дугим рупицама, бели му зуба блеснуше. Он потврди весело: — Да, да! — и малим климањем главе понови своје тврђење, као да је желео да га тиме подвуче. — Кад смо ушли у Сент, — настави он после кратког прекида, био сам срећан што нас је становништво лепо дочекало. Био са заиста врло срећан. Мислио сам: биће лако. Но после се показал да то није било нимало искрено и да је тај дочек био добар једин из кукавичлука. — Додао је тмурно: — Тада сам презрео сав та свет. И бојао сам се за судбину Француске. Мислио сам: да ли она заиста поста лаг) таквоме — Затим заврте главом: — Не! Њ Накнадно сам се уверио да није. А сада, могу рећи да сам срећан што је њен лик тако озбиљан.

Његов се поглед тада срете с мојим — који ја одмах скренух устрану; потом одлута, заустављајући се на разним тачкама одаје. док се најзад поново не врати лицу, немилосрдно неосетљивом, које

је био напустио. |

— Срећан сам што сам овде нашао једног достојанственог старог господина и једну госпођицу која уме да ћути. Но ми ћемо победити то ћутање. Ми ћемо сломити то ћутање Француске. И то ми се необично допада. -

СОЛО

== (0 =

руна

1) Писац има у виду француски азбучни ред. == Нап. прев. =) Курзивом у оригиналу. — Нап. прев. 5