Naša književnost

Ћутање мора · у = 48

— Биће ми потребно да дуго живим овде. У некој кући сличној вашој. И као син неког села сличног вашем. Биће потребно... Заћутао је. Потом се окрете према нама. Усне су му се сме пиле. Али не и очи, које су гледале у моју синовицу. _____- Све ће препреке бити преброђене, — рече он. — Мскреност успева увек да савлада све препреке... Желим вам лаку ноћ,

=

Не могу да се сетим свега што је било речено у току више од сто зимских вечери. Али знам да се тема врло мало мењала. Говорио би вазда, као да је певао неку бескрајну рапсодију, 0 његовом открићу Француске: о љубави коју је за њу осећао издалека, пре него ју је упознао, и о љубави која је у њему расла сваким даном откад је имао срећу да живи у њој. И, бовами, ја сам му се дивио. Дивио сам му се, јер је изгледало да га ништа не обесхрабрује. Никад он није покушао да узнемири ову нашу неумитну тишину, било жестином говора, било чим другим... Напротив, кад би се покаткад и сам ућутао и пустио да тишина освоји целу одају, испу“. нивши све њене кутке до дна, каб тежак и загушљив гас, изгледало је да се баш тада најбоље осећао. Гледао би тада у моју си-. новицу, с оним изразом одобравања који је био насмејан и озбиљав у исто време, и који му је био својствен од првога дана. Душа мо је синовице — то сам јасно осећао — узбуркивала се силно у овој тамници, коју је она сама била изградила. То се уосталом видело по многим знацима, међу којима је најбезначајнији било лако подрхтавање њених прстију. И кад би најзад Вернер фон Ебренак, благо и без судара, расуо ову тишину кроз цедило свога монотоног гласа, чинило ми се да ми је тиме омогућавао да слободније дишем.

"Он би често говорио о себи:

— Моја се кућа налази у шуми. Ја сам тамо рођен, тамо сам ишао у сеоску школу, која је с друге стране. Никад је нисам напуштао, сем кад сам ишао у Минхен, ради испита, и у Салцбург, ради музике. Отада, увек сам тамо живео. Нисам никад волео велике градове. Познајем Лондон, Беч, Рим, Варшаву и немачке градове наравно, али ни у једном од њих не бих волео живети. Волео сам много једино Праг. Мислим да ниједна друга варош нема такву душу. А нарочито не Нирнберг. За Немца, Нарнберг је град који му шири срце од узбуђења и од осећања, јер он у њему налази све. оне фантоме из прошлости, о којима је толико слушао; у сваком камену, налази се успомена на оне који су изградили и раширили славу Немачке. Верујем да и Французи морају имати иста осећања пред катедралом у Шартру. И они, у додиру са њом, морају осећати блиско присуство предака, — лепоту њиховог духа, величину њихове вере, и њихову благодушност. Судбина је била и мене одвела у Шартр. Заиста, кад се катедраља појави изнад. зрелога жита, · сасвим плава од даљине и прозирна, нестварна, какво узбуђењо!