Naša književnost

Књижевни преглед | -5" 63

најважније то, што свака књижевност, наравно, има свој развитак, стварају се извесне традиције нове генерације, искоришћавају ранија постигнућа, и у сваком народу све су бројнији писци. који могу задовољити опште уметничке захтеве. Све је то тачно, све се то мора одразити у једној антологији. Али је ипак несразмера толика да се намеће питање: Одговара ли оваква сразмера и правој вредности књижевних остварења у та два периода, да ли је, наиме, укупна уметничка вредност наше приповетке последњих петнаестак година већа од вредности онога што је у тој врсти урађено за ранијих сто година» Признајем да је питање помало шематско, да му се са разних страна посматрано може штошта приговерити. Али, нисмо ли, можда, већ при одређивању И рИЛа (које се јасније види из саме књиге него што је у „Претходној напомени“ формулисано) били помало неправични према књижевности ранијих времена» Није ли, можда, то исто мерило у основици строже примењено према старијим делима 2

При одлучивању да, рецимо, Матавуљ буде претстављен приповетком „Пилипенда“ пошло се, свакако, за јасно израженом идејношћу. „Пилипенда“ је одлична ствар, нема говора; ту је Матавуљ мајсторски открио малог човека. Но тога има и иначе код Матавуља, само дискретније казано: =Нашљедство“, на пример, или „Ошкопац и Била“ имају сасвим сличну идејну основу. УЗ то. у овој последњој приповеци то је некако шире и рекао бих ду бље постављено него у „Пилипенди“. Могла је и та приповетка, или нека друга — Матавуљ пружа богат избор за сваку антологију! — ући поред „Пилипенде“, кад је већ ин један други писан, Панкар, За ту швен, не са две него са три, истина кратке приповетке. - = :

Могло се, нарочито, бити шире руке у избору старијих писаца који пр „ла буду заступљени у једној оваквој антологији. У „Претходној напомени“ на једном месту каже се: „Осим тога поједини писци нису приказани у овом зборнику, ма да су историски врло значајни и имају угледно место у књижевности, због велике дужине оних њихових прозних радова који долазе у обзир за избор, а није се смело прибегавати одломцима (пример Јакова Игњатовића).“ Шо се тиче прибегавања одломцима, учињен је преседан са одломком „Детињство Ивице Кичмановића“ из романа „У Регистратури“ од Анте Ковачића. Зар се није могао учинити напор да се један такав изразити одломак нађе и од Јакова Игњатовића, иако је, заиста, због прилично примитивне Игњатовићеве технике и због његовог језика, то било и тешко. МИ што се тиче дужине састављачи су у неким слунајеима отступили од горњег принципа: Јурковићева приповетка „Суседов | син“ захвата 56, а Сремчев „Кир Герас“ читаве 64 стране.

Није ли, можда, потребно учинити сличан напор па унети нешто и из обилног Јакшићевог приповедачког радар Зашто није узет у обзир Јанко Веселиновић> Шта је са Ивом Ћипиком, Бранимиром Ћосићем, Нушићем, Светоликом Ранковићем> Та питања се оштро постављају; у овом смислу је антологија непотпуна, Питања су у вези са једним посебним начелним проблемом.

3) Морам поновити да су уредници, по мом мишљењу, правилно поступили што обим прилога појединих наших народа нису одређивали по, неком унапред договореном кључу, јер би у том случају морали одустати ту и тамо од. основних начела о високој уметничкој вредности свих приповедака које треба узети у обзир. Али мало статистике и у овом смислу откриће баш неједнакост примењивања тих начела. Претпостављам да су из наших главних цен-