Naša književnost

"14 | “ ; - ; - б Књижевност

тиши, невидљиви, мекши дио овог свијета: одразе, одјеке, пазвуке, сјене, полусвијест“ — Полић у својој већ споменутој аутобиографији каже да “је у свему увијек био пасиван, и та се пасивност одражава не само у начину живота, нето и у пјелокупном његовом раду. Он је одиста био пасиван по своме темпераменту и по своме гледању на свијет и због тога је ријетко долазио у судар са стварношћу, осим можда у својим лир= ским репортажама Мег, 4ц 5бад:! дег Кбедег у којима је интензивно доживио наказно лице стварности између два империјалистичка рата. Док смо ми водили- јалове ђачке полемике, стварали нове покрете, покретали борбене часописе, „пеглали“ се међусобно, звиждали - на премијерама у театру и оштрили пера за будуће битке, Никола Полић је сањарио у колутима дима, у плавичастој матли на дну старе Казалишне каване, крај оне велике жељезне пећи, пјевушећи доброћудно неки парафразирани мотив на тему Лацка Видрића: На облаку сам понад м обоа = пио Да је времена, да је чудовишне меморије једног Креше Ковачића који је знао наизуст читав Телефонски "-именик, да је мање немира око Мира и да толико пакосно не 5 бургијају разни Еренбургијаши, човјек би се с весељем ·латио посла да оживи и фиксира ону чудну, напету, грозничаву, полулуду атмосферу стотине разних принцишта и једне јединствене — беспринципијелности, да оживи оног разбарушеног Улдарика Донадинија, аутора _Лудих прича, који се главачке бацио у таласе Достојевског и у њима заглавио; или трбушастог Карлека Хајзлера, који се увијек пунтао и борио за правицу да би свршио као крижевачки фишкал и фишкуш: или луцидног Владимира Черину који је лудовао за библијском Суламитком да би свршио у шибенској лудници; или доброћудно замишљеног Хор- ; вата Киша, путоситничара и вјечног кибица по споредном занимању; или Тина (тада још Аугустина! Ујевића, који је у једном интелектуалном мамурлуку писао свој Испит савјести да би се причестио најчистијим надахнућима потлаченог себра; или А. Б. Шјимића, коме је земља нажалост била само „кратки излет“, и толике друге, живе и мртве, понижене и увријеђене, ишчезле и заборављене, потонуле и насукане, на беспућима и на новим путовима живота. Од „пар нас с Парнаса“ ево и Николе Молића, уз Тина Ујевића најјачег представника Ма-= тошева круга, жива и здрава, с двије књиге додуше, с Ј учерашњим "Градом у десниции Маргиналијама у љевици, са скромним резултатима за толики вијек (читава два тридесетгодишња рата!), али ипак постигнућима која значе обогаћење наше. културне ризнице, која оставише трајни жиг у нашем мутном, сивом и жалосном књижевном љетопису између два империјалистичка рата. И за Николу Полића могли бисмо с поуздањем рећи да има строфа и редака замочених у „Љаволску растопину и клаунску гримасу наше казалишне боеме“ — што значи да је у њима ипак трајно сачувано обиљежје дана у којима су настали и атмосфере која их је увјетовала, — дакле једне стварности, која је додуше у својој основи била тужна, магловита и безизлазна, али је у датим тренуцима била заиста таква и тако је умјетнички фиксирана и сачувана у РрОДвИјИМ Сонар има нјесника, који су је доживјели, Проблем

У