Naša književnost

Позоришта. у Србији Е . ТЕ

- исте су и последице... Погрешка, међутим, о- којој је реч, врло је честа (и зато заслужује да се нарочито истакне код оних писаца. у које иде и г. Нушић, код којих је критичка, нетворачка, страна слаба. Они имају инвенције, умеју да измисле, да створе, али немају ону деликатну способност да, стварајући, у исто време контролишу, суптилно и поуздано, оно што стварају).

___Оцртавала се све рељефније физиономија новог, врло обдареног и продуктивног комедиографа у српској књижевности. Да се он“ развије у великог друштвеног сатиричара, били су противни услови у којима се налазио културни живот Србије, услови цензуре, зависност положаја у коме се налазило позориште, зависност слободоумног писца изложеног затворима и прогонствима. Са друге стране његов

комедиотрафски развитак помагала је средина у којој је он књи-__

жевно живео. Матош је оставио најбоље, најдуховитије. и најживо· писније слике те средине. У тој средини дух је био на највећој цени. Већина писаца била је даровити усмени приповедач. Најдуховитији усмени приповедач тога времена Жарко Ј. Илић мало је писао, али је давао обиље материјала својим друговима писцима-хумористима. Водиле су се утакмице духа, духовити дуели за кафанским столом. А дух се рађао из живота. средине, из живота њене улице и домаћих интеријера.

Играло је улогу у стварању драмске литературе и дружење пи-_ саца с глумцима. Један од најталентованијих комичара тадашњег позоришта глумац Илија Станојевић био је свакодневно у друштву писаца. Глума је у друштву писаца налазила много елемената изворног народног живота за своје креације, писци су у друштву глуме добијали непосреднија осећања позоришне потребе, добијали уз то потстицаје за инвенцију и за стварање ликова.„Када је писао ко- | медију „Обичан човек“ Нушић је већ имао у виду глумачке квалитете и особине појединих даровитих креатора локалних типова какви су били у то време на пример Илија Станојевић, Сава Тодоровић, Зорка Тодосић и Шерса Павловић. =

Наступала је плејада веома обдарених глумаца у ансамбл Народног позоришта. (О њој ћу опширније говорити када будем давао преглед развитка Народног позоришта између 1908 и 1914 године.) Но још је увек глумачка уметност носила обележ је стихијности. Сама репертоарска политика условљавала је на велико ову стихијност. „Позориште је кренуло путем приватног предузећа“, пише Драгомир Јанковић. 1901 у „Српском књижевном гласнику“. „Умножен је број представа, киптело је од нових комада, свет се размазио, хтео је све више (било је премијера од 150 динара), глумачки је рад постао фабрички а не рукотворни, једва ако су се улоге како тако знале, представљало се свашта као на вашару, исти глумци преметали су се као на конопцу.“ Репертоар је садржавао и велики број дела са-

9 у