Naša književnost
154 Е : = | Књижевност
„= Б, онда поштен човек не може више да живи, па то ти је!
То сам хтео да чујем из твојих уста,
Влада опет ућута. — =
= Шта је, зар није такор
Влада ћути. - о
— Говори! — сикнем ја. — Ако не мислиш тако као ја, зато можемо разговарати. о Е
=— Ја мислим — поче Влада — да се поштено живети може на
сваки начин. Нити су сви поштени у задрузи, нити су сви непоштени
ианокосни. Зависи од тога ко је какав и ко шта хоће. Ако хоћеш на поштен начин да зарађујеш оно што ти је некад отац или што си ти зарађивао, то данас не можеш! Променило се време. Данас је на влади народ, они које су некад користили и музли, Поштеним радом сам кад радиш, можеш тако — као — ти! И ако не промениш своје
мишљење, онда те то боли и жао ти је! Говориш себи: Где је онај свет, кад сам ја био то, па то и то! А ако се помириш с тим, онда можеш и тако живети. Само, онда видиш да они који су у задрузи, боље живе.
= Сиротиња не зна како се ради земља. Не може она никад постићи оно што смо ми постизавали.
= Не може док не научи! Кад научи, може и боље! Задругаре помаже држава. Сиротиња у задрузи већ боље живи него што је живела, а, богами, малте да у „Комунисту“ не живе већ боље но што ти данас живиш. Уђи у задругу, дај знање и разумевање. Не поноси се, не стиди се од људи! Куд би био крај!
Сад сам ја ућутао. Питам мало после Владу:
— Ти идеш на њихове конференције»
— Идем — рече он мирно. |
Ја се не наљутим, али му пребацим:
— Ја сам ти био забранио да идеш с њима, и — да их слушаци!
Влада мало поћута, па рече после:
= Неки дан си и ти био код секретара Месног комитета... | = То се тебе ништа не тиче. Ја сам пунолетан и не треба ми тутор.
= И ја сам пунолетан — рече тихо Влада. | — Јесте, јеси, како да не, по том њиховом закону! — Онда ми "шаде на памет нешто: — Је ли, да ти ниси комуниста»
— Још нисам — рече.
— А, сунце ти жарко! — излете мени из срца, али се одмах тргнем и неки пламен ми лизну низ образе. Брже боље се склоним испред детета да не види како се отац стиди пред њим!
« 9
Сутрадан сам отишао поново Дини, секретару, и рекао му одлучно да хоћу да ступим у задругу. Он се обрадовао, и није крио