Naša književnost

о В.Г. Бјелински о | 231

1

покушао да развојни процес друштва — народа, нација и државе систематски образложи као нужан, унутрашње законит процес чији је покретач супротност, „корен сваког кретања и живота“.7) Марке је увек признавао да је ученик овог великог мислиоца, који је први опширно и савесно предочио опште облике дијалектичког кретања.) Али, Хетелов филозофски систем је систем објективног идеализма. Управо због свот идеалистичког карактера систем је сака- | · тио револупионарни дијалектички метод и на крају крајева се нашао у безизлазном ћорсокаку. За Хегела је дух творац стварности, то значи, природе и друштва, који су само његово спољње откровење. Зато је суштина духа слобода, неспутаност. У природи се дух отуђи од самога себе, рагвој људске свести значи враћање духа самом себи, његову самоспознају. То враћање духа самом себи је унутрашња вужност целокупног историског збивања, које је само „напредак у свести слободе, — напредак који морамо спознати у његовој нужности“ 19)

Светска историја је „откровење духа у времену“ 70) Сваки историски народ има своју мисију, развој његовог духа је степен у развоју васељенског духа. Кад се дух једног народа издигне до свести о самом себи и истовремено спозна своју једностраност, достигнут је врхунац његове самоспознаје и уједно је извршена мисија тог народа. Васељенски дух наставља пут своје самоспознаје у духовима других народа на које редом прелази водећа улога у историском збивању. Према Хегелу, у светској историји од значаја су само они народи који су се формирали у државне народе, који су имала своју државу, јер дух народа може да се изрази само у његовом јавном, државном животу. Ња ту Хегелову мисао често се ослањала немачка буржоазија у својој политици према неравноправним словенским народима Аустрије, нарочито према Словенцима.

Свака друштвена појава, према томе, као самоспознаја духа, носи у себи нужност свог настајања и нестајања, у том свом нужном настајању је разумна и стварна, а. у свом одумирању постаје неразумна и нестварна. Отуд позната Хетелова изрека: све што је ствар“ ко — разумно је, а све што је разумно — стварно је. Што одговара

нутрашњој нужности равво ја, равумно је, што томе више не одгоА неразумно је. Енгелс је у свом делу „Лудвиг Фојербах“ захватио сву дубину управо цитиране Хегелове изреке, наглашавајући да се „Хегелова поставка према самој Хегеловој дијалектици изврће у своју супротност: све што је стварно у области људске исто-. рије постаје временом неразумно, неразумно је, дакле, већ по сво- | јој самој намени, већ је унапред оптерећено неразумношћу; а све

27) Нереј, Мујазепесћаћ дег Гогик, св. 1, стр. 58, Гејрле 1934. 8) Маркс, Капитал, ] св,, стр. ШМ, Култура, Београд, 1947.

29) Нереј, Мопезипреп бђег Фе РАЏозорће дег Сезсћјећее, стр. 58, изд. Кесјат-Мепар, Гејрге.

· 20). Исто, стр. 117. и |