Naša književnost

238

Бе

Књижевност Ноћ скупљу Ка Ја не љубљах ма да заљубљен сам био, судба моја бјеше да гаснем и жудим;

све ватре у мени свио сам и крио од погледа ока, од потемјеха људи.

'И ја, жрец самотни, коме стало није - до мантије, палим пеалме величајне

оку Пераштанке незнанке што пије свег ме, што доније пожаре бескрајне;

" и ја, владар тужни, без трона и мира,

крвав до лаката, у ранама љутим, сањам усне жарке пијућ мед с путира, молећ оченатте ноћи вреле слутим.

у = “ 5 Ах тињам и тињам! Мрије младост горка.

— црној мојој ризи ко да приђе меко, која да ме огњем грли Црногорка, која да отопи дратање далеко;

Кажем ли Ба косе, за руке, за вјеђе тамјаном окадим... бол свој да замутим. О тамне су, бритке препреке и међе срцу што крвари, и гори, и ћути! -

Шта могу! За оком њеним очи сврну, још тутњи у мени потајна ријека.

Тихо жудња гори док свијеће трну чекам да дочекам ноћ скупљу вијека...

Растанак

Куд ли ћеш нам улетјети, мудра главо, из патничкогји крвавог твога јата:

"Куд ли ће те однијети море плаво,

на чија ћеш закуцати туђа врата!

Ах тухано је, и мучно је, и недраго У туђини, у пустињи, без својега! Ко ли ће те походити, тјешит благо, бољци твојој пшредубокој наћ лијека"

Страшно ли је погледати уре наше, | ноћи наше, дневи наште, наше зоре, муње што нас са свих страна опасаше, облак овај што се вија над тиморе!