Naša književnost

Ој горе, горе зелене ЗЛЕ 241

_ Свиле, измирне и злата Очева. тајна брига, дан мокар к'о трула појата 5 "Били су моје златне,

Златне и ткане пелене, (9 горе Горе зелене!

Не могу тешко бреме суза вући:

Ора је дошла да се мора тући,

О, устали смо отровнији и љући!

Да јездим коњем, а буде л пустош и беда, Ни загрлити ме неће више мајка седа,

Ни љуба моја, без зазора и стида;

Ни руменети јој се на руци бурма к'о јабука, Ора је да се шикргуће а не рида,

Ора је буне, 255 хајдука,

Ој горе,

Горе зелене!

Нек врисну невесте наше, нек се источе чемери из вина, · Нек се разбукте пожари до небесних олтара и висина, Нек плачу, плачу и ниште деца, —

Ја псовке чујем: О, бога му и свеца,

Одох у хајдуке,

-· Ој горе,

Гаре зелене!

Уби ме блудња, уби расута крв,

Уби ме вапај, уби клетва и зтажен црв. Растачу ми се кости, —= |

О, кости мирисније од јавора и вина!

Уби ме песма непевана, Песма са наших страна и висина: Хај, да је слободе одводе до мора, Од мора до гора,

Од гора до вратница сељакових и зора, Хеј, да је слободе до пакла и раја!

7

(Ој горе, ; Горе зелене! Препун сам освете ко небеса сјаја, И без оружја светла, без самајчке руже, И без Милота и Марка, без самокреса и топуза, Док ми завичај једва дише од ЛЕ суза, Ја одох у хајдуке, (Ој горе,

__ Горе зелене!

Пролеће 1942 г. · | Десимир БЛАГОЈЕВИЋ