Naša književnost

В. Г. Бјелински | | По 221

чттањима“, с којима се 1834 године претставио руској јавности као критичар, исповеда убеђење да је „уметност израз велике идеје васељене у њеним бескрајно разноликим појавама“. Уметник нема циља изван себе: он ствара по интуицији и све дотле докле тако ствара, његово је дело морално; ако пак себи постави циљ, ако да себи тему, тада није више уметник,. него филозоф, мислилац, моралист.б) У расправи „О руској приповеци и о приповеткама Г. " Гогоља“, написаној 1885, он сматра за најважније обележје уметничког стварања „тајанствену видовитост, поетски сомпабулизам ; уметник „нигде није видео личности које је створио, он није жопирао стварност, или боље: он је све то видео у мудром, пророчком сну, у светлим тренуцима поетског откровења“.7)

Идеја негације, одбацивања постојећег друштва, јавља се тада жод Бјелинског у веома апстрактном облику, као идеја о непремостивој супротности између уметника и друштва. Као оличење апсолутног, уметник је у непрестаном сукобу с друштвом, које се хвата "за спољње и пролазно. Ту мисао изриче Бјелински у свом чланку о критици и о литерарним схватањима „Московског посматрача“: „Песника је сама природа ставила у непријатељски однос према друштву; друштво даје предност нечем позитивном, материјалном, а царство песника није од овога света. А сада, зар је могућно измирити песника са животом, не доводећи га у сукоб с поезијом» 8) "Из свега што смо рекли, посвема јасно излази да је Бјелински у том раздобљу (и још кроз читаво друго раздобље) бранио принпип „уметност ради уметности“. У тек наведеном чланку, на пример, он. замера Французима зависност њихове књижевности од политике, друштвеног живота и уопште од националног карактера, И тврди да таква књижевност не може да буде слободна. Отале поутиче његово упорно порицање таквих великана уметничке речи, као. "што је Балзак.

(С друге стране, Бјелински је у истом раздобљу дао велико признање Гогољевом реалистичком стваралаштву, наглашавајући њетову високу уметничку вредност, Оцењујући Гогољеве приповетке „Старовремске спахије“ и „Причу о томе како су се завадили Иван Ивановић и Иван Никифоровић“ подвукао је три њихове главне карактеристике: једноставност концепције, потпуну животну истину Н. изворност. У тим Гогољевим делима, којима је супротстављао о араса Буљбу као хомерску епопеју украјинске прошлости, Бјелински је видео идеју негације садашњости. Обе приповетке разголићују сву ништавност савременог руског друштвеног збивања, преко кога Бјелински покушава да се уздигне до света шелинговског | апсолутног. „Присилити нас, да заједно с њим узвикнемо: „Досадно је на овом свету, господо! — Ево, то је оно, то је божанска. умет-.

5) Бјелински, Сабрана дела у три књиге, Москва 1948, св. 1. стр. 20—21.

7) Бјелински, Сабрана дела у три књиге, Москва 1948, св, |, стр. 127. 8) Бјелински, Књижевно-критички чланци, стр. 322, Култура, Београд 1948,

„