Naša književnost

310 у ) | Књижевност

за ово није довољна ни најперфектнија занатска спрема. Сва умилност, нежност, грација лаганог става овог концерта, трећег из групе од пет та. „салзбуршких концерата“ (1775), може постати „опипљива“, тј. чујна, једино под руком умет-

ника који господари агогиком у фразирању, динамичком пластичношћу тона у

малим сразмерама, истанчаном „артикулацијом, која међутим не спада у јаке стране виолинистичког карактера и темперамента Петра. Тошкова.

Трећи концерт Симфониског оркестра Србије (23-11) био је уствари репетиција првог. Једину измену претстављала је замена Рајичићевог виолинског концерта „Шпанском симфонијом“ Лалоа. Ово стандартно дело виолинске кон-

ертне литературе извео је ове вечери познати словеначки виолинист Карло Рупел. Више темперамента него сочног тона, више музикалних концепција него сталожености и стрпљења да се ове трансформишу у специфично виолинистичку акцију и темељно искристалишу у њој — то је општи утисак од Рупеловог инструменталистичког залагања. Као и обично што чине виолинисти, Рупел је од пет ставова овог виолинског концерта блиставог и виртуозног Лалоа извео "само три. Изостављањем Скерцанда и Интермеца (други и трећи став) елиминишу се, међутим, баш она места која су централни носиоци етнографског колорита музичког језика Шпаније и виолинске кантилене. Но и овако, Рупелов смисао за стилску особеност овог блиставог концертног дела одлучно је посведочен. – | _ Павле СТЕФАНОВИЋ

а

: :