Naša književnost
2
Гусеница_ 401
Пођем из града и завијем у брегове. Идем од грмена до грмена, од јабуке до јабуке и тражим — гусенице, Г усеница нема. За њих је још прерано. |
Потражим пропланак и опружим се. Премештам се све док не легнем тачно на средину; круне дрвећа нада мном морају оцртавати круг. Затим остајем тако да лежим: прва ласта у ваздуху, прва пчела на вресу, први мрав на стабљици траве.
Гледам у небо и мислим на гусеницу.
Поред мене расте изданак; листићи на њему већ су погнали и бисери росе стоје на њима. Гледам у њега и грана се одмакне далеко у страну и полегне преко брега у даљини и преко беле цркве на брегу. Гледам: све је велико, огранак, листови, и кад би гусеница била на њима, она би била препотопска животиња, И сада исто тако ке знам зашто бих се одлучио, за гусеницу или за лист.
Све је остало као некада у римској тамници кад сам размишљао о силама и о животу. Живот прождире живот: животиња биљке, људи животиње и још сами себе међусобно. И штар Из свега тога _ настао је чвор — а живети, то вероватно значи бити у том чвору.
Устанем и враћам се кући дуж потока, Зауставим се и у води видим свој властити лик. Један другом климнемо главом и осмехнемо се.
На раскршћу сретам циганку, која се тек ишчаурила из пупољка.
„Хоћете ли динар или цигаретуг“ питам.
„Динар и цигарету!“ одговара она.
„То је поштена и искрена реч“, весело потврђујем.
Циганка се усправи и танка замрљана блуза затеже јој се преко младих груди. Скида с главе шарену мараму и њене влажне сјајнопрне косе распу јој се по раменима. Е
„Да вам гатамр“ пита, нагиње ситну главу и језиком влажи пуначке уснице,
Идем даље, корачам путем. У удубљењима које су направили точкови кола је вода, а ја сам заборавио да су ми ђонови продрти.
_ Сада више не мислим на гусеницу. Успут миришем љубичицу, мислим на девојку с росним очима, чилог корака и с бојажљивом лажи; огртач ми лепрша на пролећном ветру, усправљам се и својим здраБим, од дуванског дима поцрнелим зубима смејем се опором животу право у лице. |
„Жа!“ кажем, „шест дана. · пф... а затим... Ако не ништа друго, доћи ће ветар и одувати гусеницу или ће пак излетети лептир.“
Тако сваке године празнујем сво ј гусенички јубилеј.
Цирил КОСМАЧ (1936)
(Превео Ђуза Радовић)