Naša književnost

9 Лази Лазаревићу _ 5 т - 463

_из епохе реализма та патријархалност јасно осећа. јер је неиз= бежкно, законито била условљена. Али, Лаза Лазаревић. породицу осећа и интимније лично, на изванредно шрисан начин. Лаза. Лазаревић је од ране младости нежањ, болестан млад човек, мезимац породице, Лаза Лазаревић је човек кога је доиста жи=

“ вот нагнао да у породици тражи једно поуздано гнездо, као појам заклона, као појам заштите. И “с тим својим условљеним зкивотним склоностима, он то њему неопходно топло гнездо и не жели, и не сме, и неће да разори, иако га много пута осећа великим теретом, што се кроз његово дело на многим местима врло јасно може да констатује. = |

·" Ако бисмо, например, анализирали а која је ЈУ | том погледу највише оспоравана и критикована, могли бисмо да. видимо да је, у крајњој линији, та новела написана с једивим мо= тивом дубоке унутрашње буне човека који мора да буде пшора= окен захтевима средине и времена, захтевима њиховог патријајрхалног духа, који нема снаге да се томе отме и који дубоко осећа

"да је његово капитулирање у исто време и његова лична кривица, као израз нечега штто не би смео да учини, и што баш зато и у њему самоме условљава једно трајно животно незадовољ= ство. У „Швабици“, студент медицине, негде у иностранству, под притиском директне и индиректне тираније породице и родне средине, онота што му се отуда пише и поручује и онога што он сам већ унапред осећа да ће му се замерити ако би пошао за императивом срца и оженио се туђинком, у крвавоме птрчу чупа из себе љубав трема туђинској жени, али то истовремено осећа и као своју животну трагедију. „ја сам, тиште он- своме пријатељу, слободан као птица којој је запаљено гнездо и подављени птичићи. Ланци су ми скинути, али су ми руке узете.“ Ово је доиста, већ протест, то је унутрашњи бунт, крик побуне на живошне односе и ред ствари онакав какав он јесте. Таквих латентних момената буњења и крикнутих акцената побуне има код Лазе Лазаревића на више места, али они, чини ми се, нису ни до данас уочени, па према томе ни неки ранији закључци нису на

"основу таквих уочавања корипирани. ) __ Нешто слично би се могло рећи и о такозваној дубокој фелипиозности Лазе Лазаревића. Лаза Лазаревић је религиозан човек и религиозан писац у извесном смислу и у извесној мери. Лаза Лазаревић је религиозан тако како је, у оно доба, безмашто сваки наш човек морао бити. Али, као код читавог тог света, и жод Лазе Лазаревића та религиозност је у суштини погтовање једне традиционалне животне форме, а мање израз дубоког уну- | трашњет, садржајнот релитиознот убеђења. Нигде се у приповеткама Лазе Лазаревића, ти у једном његовом јунаку, ништа не догађа под непосредним притиском религиозног асећења, или под непосредним утицајем некаквог религиозног фактора. Лаза. Лазаревић сваки час има "бога у устима, он је често у ситу-