Naša književnost

Полемика = 5 179

у споју. Он преводи тачно према препеву, само уз „дубину“ додаје епитет „највећа“. У препеву израз сронећи“ ни у чему не мења мисао, само уноси. у њу известан момент активности. — Паз пеге Гођеп, свакако претежно инте-. лектуално, много боље је преведено са. „помамна мисао“ него са „унутрашњи бес“. Немачком изразу даз Тођеп много више одговара „помама“ него „бес“, а поред тога је песнички ефектније. Рецензент у својој неспретности обично нађе погрешан израз. — Између тополе и јасике разлика је за неботаничара · тако мала да је о њој једва и вредно говорити; али није то све. У Црној Гори та два назива употребљавају се без диференцијације: у Херцеговини, у народном говору, јасика означава оба тако сродна дрвета, Поред тога, у нашим старијим народним песмама узалуд ћемо тражити тополу, а јасика се помиње често. У издању препева Фауста из г. 1920 стоји на томе месту „тополе“: ја сам променила израз, јер ми се јасика чинила више у духу пејсажа те сцене. Стих: Сав- дрхтиш животна се теби леди крв

преведен је — са слободом ретком у препеву Фауста = са променом фигуре: место животних дубина које дрхте стављена је животна крв која се леди. Разлика није битна, а захтев риме био је неопходан — што

је овог пута изузетно увидео и иначе толико непроницљиви рецензент, коме су нејасни на пр. врло тачно преведени стихови као: У тесном плесу свагда круже Ко с репом својим мачке младе. Није проникао ни то да Мефистофелову цитру назива тамбуром Валентин, са јасном намером да је омаловажи: До врага прво с тамбуром! — 2цт Тешје! ега Чаз Јпобштепи — Рецензенту би могло бити познато да је објект у генитиву уз негиране глаголе сасвим правилан у нашем језику (Не помињи те дивне жене!). Даље, не знам на основу чега замера „произвољном преводу“ стихова-бројаница као оних које говоре мајмуни у почетку Вештичје кујне. Ти стихови сами носе у себи извесну произвољност; као такви су написани; сам Рете назвао их је „драмско-хумористичним бесмислом“. (Разговор са Фалком из јуна г. 1816). Ипак су и они препевани пажљиво и потпуно адекватно, бар за интелигентног читаоца-који је свестан потребе оног слободног савијања лука мисли и реченице у препеву о коме сам говорила. — Најзад, облик „Хенрик“ много боље улази у наш језик него „Хајнрих ; овај би тешко било ставити у вокатив, а вокатив је неизбежан У последњем реду првог дела трагедије. „Јанко Похотљивац“ уопште није име, ни као такво посрбљено, већ је израз који треба да пренесе немачки идиом - Напз Шедетцећ. Уосталом, и сам рецензент употребљава „посрбљени“ сблик „Беестицана = - - –

Има још неколико -оваквих ситних замерки, стављених из неразумевања. или злонамерно, и ја збиља немам стрпљења да се на сваку обазрем; а не желим ни да злоупотребљавам стрпљење читалаца. Али ако рецензенту не буде ово довољно, одговорићу врло радо и на неколико преосталих замерки. (Ово напомињем да не би помислио да сам их обишла јер су ми се чиниле теже; Међутим, ипак ћу овамо укључити још једну коју је рецензент ставио међу замерке чистоти језика, али приговара преводу. [0 је место врло илустративно не само за рецензентово знање немачког језика. и његову пронишљивост, већ и за његово књижевно образовање. Ради се о два реда из сцене Шума и пећина. Фауст се, пред кулминацију своје љубавне авантуре, повукао у природу, и у њему је поново почео да преовлађује интелектуални полет; али Мефистофел долази да доврши започету несрећу, и зато вуче Фауста поново у сензуалност. Да би ову распалио, он му, између осталог, каже: Позавидео сам вам много пута На двојцима што пасу измеђ ружа — што је потпуно тачан превод немачког: Јећ ћађ емећ о Бепегдеј Штз 2луШпрзрааг Фаз шпфег Козеп 'езде!. Јетапдеп - шта- ебуаз Ђепееп значи само и једино некоме на нечем завидети. На то Фауст плане и каже Мефистофелу: Сводниче, бежи! За то не би имао никаквог повода да му је Мефистофел предочио његову везу са Гретом као неку сладуњаву идилу, да му је рекао оно што каже рецензент у преводу: „Место сам вам позавидео што сте као пар бливанаца који пландује међу " ружама.“ И никад Гете не би ставио у уста Мефистофелу такву бесмислицу; јер није било диспаратнијег пара него што су Фауст и Грета. (Узгред буди