Naša književnost

192 о - __ - - Књижевност

стоје да својој читалачкој публици сервирају све што је у вези с њего- _вим књижевним и политичким животом. Од“ свршетка рата скоро сва ва1 =жнија Данунцијева. дела поново су штампана. Поред тога, готово евако; дневно, појављују се поједини чланци, студије; успомене, коментари, библиографије.. Болоњски издавач Заничели објавио је тако у неколико књига опсежне коментаре Лаудија, а Марио Гвабело један. помно израђени каталог на 410 страница... = =

Е- Али, међу делима која настоје да поново пробуде. интересовање за = – - "Данунција, као човека и књижевника, у нрвом реду треба истаћи Тајну _ књигу Габријела Данунција и. Донателе Крос, коју је недавно Пјер НМаскал објавио код Џеликана у Падови. Књига садржи кореспонденцију између Данунција и Наталије де Голубеф (Донателе Крос“, 5 руске емигрантице чији је лик, изванредне суптилности и лепоте, Ро ез заувек отргао од заборава. У тренутку када је између италијанског песника магичних речи и декоративних драперија и славне лепотице руске колони у Паризу почела да-се одвија једна љубавна историја сентимен5 : тално-трагичног типа, Данунцију је било 45, а Донатели свега 24 годике.

— 5 Данунцио тек беше изишао из. једне "велике љубави (опет тра“ изне,

ПЕ _____ разуме се, коју је подробно евоцирао у свом делу 5 о Ги 5 ад зоат и поново се предао великим осећањима страсти и заноса, без којих он, у халуцинацијама о својој величини, никако није могао да живи: помпезно | је већ било постало свакодневни реквизит његова живота. Та љубав, за-

: о метнута у Риму, с пролећа 1908, окончала се 1914: велики пожар. светског

(= клања засенио је" бенгалску. ватру Данунцијеве~ страсти... Но она ће се

| убрзо опет разбуктати, као што је познато, и опет трагично, кад Данун-

цио буде наишао на Иду Рубинштајн.. — 5

Поглавље Данунцијева живота испуњено љубављу за Донателу обе-

лежено је, у његовом књижевном стварању, композицијом Федрбе и

Можда д а, мо да не, по оној непрекидној Данунцијевој потреби

да од интимних доживљаја на _ ексибиционистички начин, још док су

свежи у крви иу свести, прави вештачко цвеће своје поезије, као нимбусе

"око своје личности, као нови декор свога живота. Иначе, сва та плева ве-

ликих, сентименталних, трагичних, узбудљивих, "интимних, плачљивих,

звонких, поетичних и не знам каквих све речи, из ове кореспонденције на

н 150 италијанском и француском, уствари не значи ништа: те реторичне вежбг једног зрелог „несрећника“, који кука о својој „неутеттности“ и ослушкује како те речи одјекују у срцу једног младог бића, које је монденски живот - У поквареним метрополама онеспособио за прави људски однос, занимљиве су само као једна врста вештачког водоскока, којима се могу да диве

само они људи који не знају за вредност правог природног врутка.

Коментатор овог издања Пјер Паскал, који се бескрајно диви и Да"нунцију и свом дивљењу, описао је подробно како је дошао до ове „интимне“ књиге личних писама. Године 1941 он је лично упознао Донателу, | код једног Тенардјеа париског предграђа, још пре њеног мизерног сер-

5 шетка, и у препису их сачувао. Отсада ће и ова љубавна кореспонденција, ~ _похрањена у Викторијалу, који је од смрти песника походило преко ми-.

лион људи, обогатити још једним фетишем велики мит о Данунцију,

~