Naša književnost
7
Белешке _
езији нешто што се зове композипија песме, или поеме, или чак једне строфе, свеједно. И нешто што се зове јавашлук, препуштање да ствари теку како теку, онако саме по себи, како дођу и навру. Имам утисак да Бањевић ни-
ти сагледава своје властито дело
док је оно још у раду, нити води довољно рачуна о компоновању појединих делова у складну цели-
_ ну. Он се, као што рекох, препу-=
шта стихији. Поема „Звјездани __ воз“ (или, тачније, „Застава на сти-
_ јени“ и песма „Воз просијеца“) до=_
-лази у ону. категорију поема које сам у почетку ове белешке ока= рактерисао као веће циклусе песама-варијација на исту тему и исти мотив. Неке чвршће везе, осим присуства песника које се једино свуда осећа, ту нема. Рекго сам већ да има стихова који чита= оца просто изненаде својом свежином и лепотом; у целини, поема не успева да држи и узбуђује до кра-
ја. _У њој нема оне унутрашње 5
драматике која је основни предуслов да једно дело већег обима, било у прози или стиху, избегне све неравнине и неминовне падове, који, опет, са своје стране, изазивају досаду или, у крајњем случају, равнодушност.
ту унутра=-
шњу драматику Мирко Бањевић ·
покушава да надомести и замени описима, нарацијом или кликтавим "и оптимистичким коментарима ко= ји углавном делују извештачено и лажно. Кад би та кликтавост била дата у једном јаком лирском интензитету, онда би још мотла да
· се прими. Песник мора да буде су_ тестиван, да наметне читаоцу сво-
ја расположења и емоције; мора; једном речју, да створи атмосферу, а којим ће средствима то постићи — то је његова ствар. Бањевић, сем изузетака, ту сугестивност није успео да постигне. Једном ста= ринском интонапијом прожета“ је цела његова поема, која је, устао, сва заснована на спољним, често баналним казивањем о догађајима и људима. Има ту и муцавости и ређања речи само да би се нашла нека, каква-таква, рима:
Шлани, срце моје, оним силним - пламом 6 Књижевност
у
191
ко и Ник зефе "страм: тшаш= – чанке Раде штто се ту сретоше на. рочишту = = самом гдје се утркују крепке снаге младе!
Ил би крај отевишта причали нам
стари, што за хљебом худим идоше у
свијет,
о жељезном „трену“ који њих и.
· "ствари
вози на работу да би стигли прије.
Или овакав спрег речи, на силу бота _ повезаних у целину, У строфу:
Нека ова песма ту пламеном сија ко (ријеч што блиста на високој - греди „Кивјела 5 - - = _ Русија!“ што нас је водило у бој катобједи...
из дана устанка.
„Или овакав „политички“ коментар, лишен сваког поетског смисла и лепоте, потпуно сувишан и непотребан кад је реч о поетском приказу таквог једног дела као: тшто је пруга Никшић— "Титоград:
Младеж и старији нашет завичаја и братска помоћ република вругих зарубише крше: већ су близу краја офанзиве љуте тих редова дугих.
Зар ово не делује као Фраза са конференција: Зар је баш било неизбежно да се каже, и то на: овакав баналан начин, ко је све учествовао у изградњи пруге. И младеж, и старији, и друге братске републике; јот! само недостаје њи-
- хов социјални састав, политичко
определење, па би читава ствар била комплетна! Рећи ће неко, то је реалност, тако је заиста било, песник је то морао да каже. И заиста, то је реалност, али није уметничка реалност, није поетека' реалност, а то је за књижевност примарно, битно. Песник је морао да нађе одговарајућа поетска средства да нам ту реалност саотишти, пренесе, дочара, Лини-