Naša književnost

КОригиналност „Луче микрокозма“ Та - 5 е _- - 241

сматра да је Његош слепо ишао за Милтоном. По њему Његош је унео много значајних новина и у појединостима и У ситуацији и у читавој композицији дела. По Менинту Његош је могао читати Милтона у руском преводу Амвросија, управника москов= · ске Академије“). Тај лоши превод, управо нека скраћена прерада, у прози, Његошу је само донекле могао приказати мисао и поезију Милтона, као уосталом и прозни превод првих певања „Раја“ од шабачкога проте Јована Павловића у „Оли витиј четодесетих година, пред саму појаву „ЛЉуче“.

Уверавајући нас, рекли бисмо, унапред да се Његош угледао на Милтона, Менине уиплаје потеећа да су то два различита духа.

„Не треба никако сметнути с ума да је Милтон живео У Ентлеској у седамнаестом веку и да је учествовао у верским премиркама тога доба.“ Својим основним васпитањем он припада последњој периоди ренесансе. Стил му је врло извештачен; пун алузија из античког света, о боговима и богињама древности класичне...“ „Овој ерудицији савременици су се врло дивили, али данас да бисмо му се дивили, — каже Менинт, —= и да бисмо: та. разумели, требало би да добро познајемо класику и Стари. _свеш

Његошево васпитање, међутим, било је сасвим другачије. и у њега има класичних реминисценција, али из друге руке; то је класика више у декору и спољашњем изразу, него у дубини. У дубини је у Његоша слободоумна мисао осамнаестог века која његову религију претвара у светлост, у пантеизам, у поезију. Православац и много мање прожет западном културом нето Мил-. тон, без „католичке прошлости“, у Његоша су дух и схватања били вушле филозофски него класични, „више у вези с интелитенцпијом, него с он дакле више у складу са веком просвећености. ~

У свом даљем разлагању Менинт наводи разлике које се јављају код ова два песника приликом описивања побуне Сатанине против Бота. У Милтона главни разлог "Сатанине побуне лежи у томе што Бог предаје Христу владу над земјом; у Њетопта Сатана се буни што Бог хоће сам да влада над раздробљеним световима и ништавним бићима које чини слабићима да би могао њима владати. Те разлике су по нашем мишљењу тако велике и значајне да се по њима башт може оценити колико је „дДуча“ независна од „Раја“. Милтон се нарочито задржава описујући Адамов и Евин живот у рају, где им Рафаило прича о не_ кадашњој побуни Сатаниној, његовом поразу и збацивању у пакао. Архантел Рафаило им то казује да би их поучио; он их тиме опомиње да се чувају од Сатане и његова лукавства. А кад их Ђаво ипак преласти, Бог им шаље архангела Михаила да их утеши и да им прорекне будућност њихових потомака, доцнијега. човечанства, и силазак Христов БОЈЕ ће спасти свет. Код Регопта

2) пе А, Машпе, А. Киззбап. ЛтапзјаНоп -оћ Рата ве Тозј, Тће- Зјамопће Вемеу ХИТ, 178 и д. -