Naša književnost

Следећег часа | > . о а — 263

— Ваља доброг вола! — закључили су Кривошијани и најпосле препустили пиштољ Марку „Мађару“, који је навалио да та узме. Митар је чаркао ватру. Чекао је да му га- о јр није нашао да је време да га поклони. |

И ето, сад долази оно због чега сам узео да причам, а досад. „сам отезао да кажем... То поподне комесар ми је рекао у штабу да су Убљани већ дознали да је Митар у одреду. — Имамо неприлика због њега! — додао је; био је мрк и озбиљан. — Кажу да смо бандити, да кријемо лопове. А за кнеза се чине невешту, - као да и не знају да је овде. Не знам шта ћемо ес Митром... видећемо довече, кад дође командант. Чини ми се неће добро проби

То је рекао после подне, а предвече Јавили су нам из пттаба да је Митар Радов осуђен на смрт.

Требало је да умре = тражили. су“ да до мрака. припазимо да. ништа не сазна и да не побетне!.. Тако смо, дакле, заједно вечерали качамака, унели у колибу дрва, напунили казан водом и. по обичају засели око ватре... Чекали смо! Потетицали и подржавали разговор кад би клонуо, испод ока мотрили Убљанина, и пратили његове покрете. Знали смо да му је остало мало времена, свега неколико тренутака можда, да сваког часа неко може да залупа на врата и дође да га поведе. А он је, међутим, мирно "причао и једини ништа није знао — он и Марко „Мађар“ коме није вредело поверавати тајну јер. и снако не би могао да је сачува.

Рат је... али је ипак било чудно што је човек седео мирно међу нама не знајући шта га чека, а ми смо, ето, знали... На ћутљивим Кривошијанима нипшта се није могло познати — лица су им била студена и непомична као да су одувек друговали са. смрћу. Чинило ми се да су они отписали Митра Радова још јутрос, чим су га угледали у Брезову Долу; знали су да му то не може изићи на добро. Бокељима је било теже. Почели су разговор, слушали Убљанина и брзо се заморили. Један за другим, како је вече одмица зло, извртали су се на леђа, посматрали наго"реле греде над собом и сенке како се колебају на зиду, пратили искре које су искакале из огња и гасиле се високо, под почађа-_ велом шиндром крова. Нису се машили ни за пиштољем. Београђанин, мршав, плав човек, коме је стално играла рука или нота, није више могао да издржи, изишао је пред кућу и вратио се псујући. Одоздо, од штаба, нико се није помаљао.

А мени је, признајем-било жао Убљанина —- толико је сав зрачио животом и снагом. Мачјим, еластичним покретом протегао се на свом седишту и учинило ми се да сам му и под чојом капута познао миштице. Изгледао је као лепа, здрава, снажна зверка која се савила ту, лево од мене, па јој под кожом бију“ врели дамари и бичеви мишића итрају животом. Чинило ми се да је од њега могао бити добајр борац, — да је могао остати међу нама припитомио ои се и везао уз нас — али сам, онако лежећи,