Naša književnost
љ
268 1 - 0 Књижевност
Слава: Да... Видела сам га на проби једне француске комедије... играли су академичајри... Био је леп... (седа за психу, пред огледало; обично): Имао је неку коштуњаву, жилаву младост у телу; само му је глава била старија; тешки капци очију
_ падали су уморно на зенице; давали су слику страсне туге, или
тужне спрасти, не знам... Играо је улогу морнарског официра, сав у белом. Глас му је био мутан. Можда „болестан: Ја нисам више могла да пратим комад. Све је обавијено сивкастом ма= глом. (позорница се полако замрачује)... по којој се креће светао лик у белом. Ни текст драме нисам више слушала, Чула сам само у себи своје сопствене речи: (глас Славенкин се мења, речи
"су замочене у осећања): Какав је то човеке Има нечег болећи· вот и суровог у том лику... Изгледа да не осећа шта говори, као "даје -хишнотисан. Али руке су му поуздане, чврсте. Руке у ко"јима човек може да нађе заклонитште... Осећам да ми је потребна "велика снага да не одем на позорницу, право преко рампе, и да
се не увучем међу његове руке; да се у њима не смирим. Ја сам жена, имам двоје одрасле деце, он је скоро дете — а ја тражим мир и сигурност у његовим рукама. Мир и сигурност од немира | и од патњи. Увек сам, од почетка. свога девојашттва тражила мир и сигурност... Сви су били исти: нико ме није разумео. Моја. истина била је за њих лаж... Зашто ми се усплахирило срце... Човек у белом креће се у сивкастој магли... Па то је он — видим га! — мој пр ви, Марин, у униформи поморског капетана. Креће се према мени.. · (узбуђено устаје): Сад долази да се обрачунамо...
Иво (из оте не). Какав Марин То није у делу...
Слава (тихо, престрашено): ћути... пусти ме. Чујем његове кораке... Склони се... Ако сазна да си ту, убиће ме.
„Иво (се увуче у фотељу). Слава (живој: Не треба да наслути да је неко био овде...
· (свлачи пењоајр, прилази кревету, пали лампу на ноћном орма=
рићу и летне у кревет): Сада ће се све одлучити. Треба ме подр-
„жати. Иначе. ћу потонути, о бти Иде!...
· (Сцена. је сад осветљена само у простору око кревета; остали део позорнице нестаје у матличастој полутами.)
(Славенка, је седамнаест година млађа; девојка са мање од тридесет година. - Стражљња врата се отворе и у. собу уђе Мар ин Сењановић. Он је млад, коштуњав, мрке пути, сањарских веђа; иако је чврст, снажан, његов је глас мутан: одаје“ скривену болест; плаховит је и груб; оставља утисак циника, из резихнације, стоји
· укочено на вратима, као у залету на плен.)
Марин (промукло, прИвИик 0) Колико понижење!. Сам бих себе шамарао! -
Слава (бледим слабим „гласом, непомична, гледајући у плафон): Ти ниси рђав, Ти не можеш бити рђав. Иначе, шта би било од'свега онога што си ми понори волиш ме, Јеито сам ти створење на свету... |