Naša književnost
Човек је добар _ > и 273
х
Слава (тихо): Тражила. сам оца свом детету.
Иво: Велике речи! Велика лаж! Кад би ти само једанпут видела како изгледа твој смешак кад се приближаваш мушткајр-= цу: фриволан, кокетан, чулан, мазан, изазован смешак. Зар ти мислиш да постоји мунисајрац који би и тренутак носу 00 у намере твог смешкаг
Слава (замиштљено): Шта би глумици вредела_ згрчена уста у очима оних који од ње очекују насмејану блудну распојасаност! И Марину сам у почетку глумила разблудницу. Тек једног дана све се изменило... Одједанпут ми је постало јасно да сам донде само на позорници живела правим животом, а у животу увек само глумила. Марин ми је то учинио јасним тота дана: гледао ме је као Офелију... На сцени, била сам заиста Офелија. То је био мој истински живот... Одонда није више требало Марину да играм лажну улогу ни џ животу; а сам осећала да _ме воли.
И во (покушава да сакрије увређену сујету): А са мном у исто време — са мном си глумила2 ~
Слава (после шаузе): Када ме је Марин, уочи нашег разлаза, питао зашто сам у исто време хжаивела с,тобом, никако ни-. сам могла да му објасним зашто сам била тако ниско пала...
И во (повређен): Тако ниско пала | |
Слава (јетко): Нисам успела да пронађем речи које би могле описати каквим си средствима успео да ме заведе...
И во (иронично): Да те заведем7
Слава (мирно): Да. Била сам чедна девојка. сала сам У уметност, (смеје се горко): Света велика уметност! Кад човек помисли колико је бедно мален број оних који се до ње пробију чиста срца. И каква се скупа цена плаћа да се одржи таленту живот. Веровати у највише светиње и морати се због те вере вући кроз блато...
- Иво (узбуђено, као да очекује потресну сцену): Говори, све.. Иетину- хоћу да знам... Славо... (прилази јој).
Слава (одједном скочи ужаснута и узмиче испред њега; " не. осетившти улазе у доживљај): Не приближуј ми се! Ако учиниш само корак, викаћу у помоћ!
"Иво (укочено): Говори... Текст говори!... ~
Слава (неће да га слуша јер то није текст драме: то је дубоко преживљавање): Кад си ми први пут пришао и кад сам разумела да морам задовољити твоју похоту ако мислим да се ма кад појавим на сцени, у мене се усадио Стван
Иво (тихо): Страх“ Од менег |
" Слава (као фасцинирана под режжисеровим упутетвима): Не страх од тебе лично — ти си ми био само бескрајно одвратан нето страх од себе саме: од боје мога сопственог гласа, од сваког ·
покрета) мојитх руку, од сваког корака на сцени... Страх да ћу за све то што МЕ свету морати некоме да се одужим... некоме... некоме,.