Naša književnost

276 "5 1 – · Књижевност

Иво (све витне у односу према њој и све брже и јаче да јој

не да до речи): Први додир с мушкарцем — био је то, на несрећу, мој додир — осетила си као додир с блудом, као извршење прорбчанства... – | а | Слава (скоро узвик):

Е — А. отац мој а | ~ |, _ и мати где су, дојог

| | - (Покрије лице рукама да сакрије сузе.)

Иво (према њој врло узбуђено): А то да уметник може уметницу да воли само зато што га лепота талента може исто тако занети као лепота тела — то ти ниси могла да видиш заслепљена страхом од онога тренутка кад треба да почне твоје падање... = -

Слава (јеца): – -

: __ Ране сузама му перу. __Ал' суза њиних давно неће бити а ја ћу још и тада сузе лити.. (скљока се).

а И в о (сасвим поред ње): Гледао сам те први пут на испитној претстави. Итрала си Јулију. Кад си се појавила, био. сам само освежен твојом младошћу. Нисам гледао лепотицу у теби: била. си врло мршава, велика бледа уста, мутне су ти биле очи. Али кад си протоварила прве стихове... 4 Слава (шапће): Шта јег- Ко зовег | Иво: . Нешто је почело да ме дави у прлу; зауставио сам дах; не знам колико сам тако остао не дишући: али кад сам удах= нуо дубоко, личило је то на узвик, на крик. Нисам видео да ли су људи око мене чули тај крик, јер су ми очи биле замагљене... Био сам ошамућен, био сам толико испуњен животном радошћу да сам се освестио — тек у твом загрљају. Слава (бори се против мисли које јој навиру): Не, не, не! Иво: .освестио се и видео твоје очи пуне ужаса и гнушања... И страха... волео сам те све више, а ти си се све више ужасавала од мене. Можда је требало да бежим од тебе. Или бар да покушам да ти кажем истину. Нисам могао. Тешило ме у болном понижењу једно: да жена и човек можда никад не могу открити своје истине једно другом... а ето, сад сам ти најзад рекао своју / - истину... о - |

(Пауза).

(Далека музика престаје.)

Слава (дубоко У мислима); Како да човек човеку верује!... Зашто ми свето ниси објаснио од почетка2 ;