Naša književnost

278 _ | - - Књижевност

и о (сасвим мало улази у и тонавијуј „Чекај да-ти обја'сним! Умири се!“ - И Слава (плаче): „Никад нећу дати своју Маријану!“.. (одједном дигне главу, укочено гледа у дело): „Стани!... Стари хоће Маријану; Па то значи да ја — и ти И о (чита обично): „Да. То значи да ја и ти никада. нећемо

__бити.

Слава (ке чита): „Никада! о то казе! Твој оталг пита ту има твој отац; А тиг Тиг!“ (обраћа се директно. Иви): Одговори. | Иво (у неприлици): Овде, у. делу, стоји: „Саша ћути“.

Слава (врло узбуђено, говори режисеру): Даље! Даље! Читај даље! (затворених очију): Шта је Саша онда рекао (опет се уживљује у улогу, не чита, него као да се. ПИО „Шта ћутиш, "Сата2 Говори!“

Иво (нелагодно): Сашља ту товори 0 томе како је његов отац сазнао да си ти.. покварена жена..

Слава (узима од Иве нагло дело и праву текст): Не! Није. било тако! Где је то место Ево! (чита Сашин текст, узбуђено, али без других инфлексија, брзо, без предаха): „Слава, треба да говоримо потпуно мирно. Ја ћу ти све објаснити. Слушај ме. Не значи ништа ту мој отац. Али он сматра, он је уверен да зна о теби „истину! И он ми је рекао све што зна. Потпуно искрено и потпуно уверен у то што То "Ја не могу да га прекоревам. Ја могу само рећи: Он-ми је ставио отрова у срце. Ја не могу да се ослободим тога бола...“ (баци књигу): Не! То Саша није рекао. То је лаж! Он је рекао... Чекај! (присећа се е муком). Ја сам рекла:

...Сашта! Шта ти јег Заттто си тако блед...“ (светло се нагло смањује: остаје само осветљење стојеће лампе код округлог сточића).

(Врао на стражњем ил се отварају. ен С аша М уртић. На први поглед, по ставу и инфантилном страху, види се да је у том лику нешто недовршено, неизграђено; он није ни детињаст ни малоуман, али има безазлености која се јавља трајно само код деце и пушака) ~

! Слава (окрене се нагло ка зратима, ужаснута): а Шта, ти је: Зашто си тако блед;

__ Саша (као дете): Ја ћу се убити!

- Слава: Говори, забога, шта се Де алО

С'апта: Говорио сам са татицом...

Слава: Стани! Не говори ништа. Мора а да је и сувише страшто. Допусти да се навикнем на 1: мисао да ћу сад чути нешто страшно... (води га до фотеље). -

Саша (муца): Ни ја не могу да говорим. Помози ми да поверујем да то све није истина! Да се ништа није Бао ЕЦе (клекне до Славе која је села на фотељу).

Слава: Смири се. Ти сав дршћешт. Метни овде главу, на моје груди. :

· Саша (као дете): Ке ти куца срце.